Branič

154

„Б Р А Н И Ч"

хоће да се брам њихов ипак. не поиишто већ да се сматра као пуноважан. Ове напомене вреде, так.ође, и за случај развода брака из §-а 94. Б) тач. 2. Грађ. Зак. који Г. Аранђеловић, тако исто., наводи у својој горњој паралели. Дакле, слично ономе што постоји к(од уништаја брака где имамо две врсте узрока, једне јавно-правнога карактера, и ту

налне Цркве, што им не мало смета у вршењу њихове међународне Хришћанске мисије. Треба, н. пр., само отићи у Цркву Св. Александра Невскога у Београду па се о томе уверити: иста Црква делимично је не Хришћански Храм него југословенски национални музеј. [Да, и овом приликом, подсетимо и на оно раније позивање, па чак и од стране Православне Цркве, у националну борбу у име крста („за крст часни н слободу златну"): дакле апеловање, у рату и пролевању крви, на крст на коме се Христос дао распети баш зато да не буде ни рата ни пролевања крви међу људима! Којим цитатом из Јеванђеља би се могло објаснити ово потпунз одсуство идејне сређености?]. Оваквим својим радом и држањем ти православни свештеници слабе хришћански значај Православља и иначе, из горе показаних разлога, у неповољиијем положају у упоређењу са Црквом Католичком, слабе га на велику штету и опште кисије Хришћанских Цркава и самога Српства коме својим национализмом они желе да служе, мада њихов позив није у томе: да буду прво Срби па после хришћански свештеници него да буду прво хришћански свештеници па после Срби. И тако, рекгпитулишући до сада речено, многи наши, православни, свештеници у врло битним тачкама представљају Христово Учење у смислу и на начин који ми, Хришћани лаица, сматрамо као једну врсту неопаганства ( формално хришћанско, у сушшини нехришћанско). Наиме, дакле: а) Код б рака чије узношење подстиче на нехришћанску концепцију о карактеру полних односа. б) Код национализма где они, у место зближавања народа, потпомажу, не велимо намерно, штетно дејство нехришћанске идеје борбе раса и народа. в) Додаћемо још: и код иишања о својини. Најпре, они поричу да је, како го истичу социалисти и комунисти, Христос био социални револуционар у смислу ових последњих. И у томе, и по нашем схватању Христовога Учења, они су у праву. Христос је, заиста, био самс' идејни резолуционар и то највећи у целокупној људској историји, али Он није био револуцаонзр по мешодима нити је могао то бити с погледом на Његово Учење о брасгву и љубави међу људима, Учење које је искључивало свако насиље а револуција у методима то је физичка борба онако исто као и рат: револуција је рат у границама једне и исте државе. Г. Ђ. Слијепчевић (в. његову расправу: Хришћански Поглед на Привашну Својину, „Весник Српске Цркве", орган Правослааног Свештеничког Удружења, Веоград, Фебруар, 1932., сгр. 90. и 91.), брааећи, тако исто, ово правилно гледиште, опровргава тачност тумачења, од стране социалиста и комумиста, извесних ставова у Делима Апостолским као и многих места у Светом Писму која осуђују богаство. [Ово иеслагање Г. Слијепчевића са социалистима и комунистима односно значења дотичних пасуса у црквеним изворнма показује, тако исто, да се интерпретацаја црквених извора, од стране свештеника и теолога, не може и не сме увек узети као неки несумњив аргуменат за њихове тезе: исти ставови служе, видимо овде, једновремено и социалистима односно комунистима и свештеницима за доказивање противречних тврдњи]. Међутим, мислимо, да су, обрнуто, социалисти и комунисти на правом путу кадз Христа представљају као противника приватне, индивидуалне, својине. Г. Ђ. Слијепчевић в?-ли да је Христос био само против богаства, јер оно наводи човека на грех. [Г. Слијепчевић цитирз, тим поводом, и ове речи Св. Јован?„ богослова: зло у свету наје ништа друго него „телесна жеља, жеља очију и понос живота" (Хришћански Поглед на Привашну Својину, „Весник", Марта 1932., стр. 161.), што, по нама, одгоаара боље Хришћанском Учењу него његово, Г. Слијепчевићево, схватање о браку. И у опште, у овоЈ расправи Г. Слијепчевића има много више праве Хришћанске садржине него у његовом приказу нашега Личнога Брачнога Права. У том смислу, можемо нарочито навести ове речи Г. Слијепчевића којима се радујемо: „Аскетизам је подвиг духа, да се-