Branič

МОЖЕ ЛИ СУПРУГ КОЈИ ЈЕ НАПУСТИО ХРИШЋАНСКУ ВЕРУ и т. л. 163

што прописује, о(н им'а, разуме се, у виду и правичносг али правичиост у највећем броју Случајева: његово правило је 1 (1 диос1 р1егиш^ие П1. М!оже бити да, у коикретном случају, примена закона не буде правична (зиштит Јиз зитта 1пЈиг1а), али се судија не може руководити том изузетном 1 правичношћу већ о|ном општом, замонаком, правдом: то је она правда која „држи земљу и градове". Н.пр., по §-у 517. Грађ. Зак., сви задругари изнад 15. године равни су у принову без обзира на. то колимо) је к|о радио. У неком ал(у!чају то може да буде неправично т.ј. да, заиста, један задругар добије мање него што заслужује и ујсе уегза, али, у великој, већини случајева, § 517. биће правичан т.ј. заслуга задругара биће мање више иста а, осим тота, устааова породичних задр)уга| јр, у очима законодавца, толико вамна и општекорисна да он прелази преко евентуалних неправичности које могу бити скопчане с њо1м1. Међутим, ако(, променом животних ирилнка, та законсКа правда ке би виш ( е била у сагласности са оним М сјиос1 р1егитс]ие ГИ, на згконодавцу је да закон доведе у склад са друштвеном евошуцијом али до|Тле судија мора да га примењује. Тако, данас се више не схвата да је правило 5 по коме син исКључује кћер из интестатсЕОта наслеђа родитеља правично као ни нес!пособност законскога ваилеђивања код ванбрачне деце, али ипак судија мора та правила да примени. Када би, код тума!чења закона, судија имао власт да одбаци закључак до кога је, помоћу логичкога. резоновања, дошаа изналазећи намеру законодавчеву, дакле да' одбаци вољу закокодавца, зато што би, можда* та;ј закључак вређао правиЧнМст у конкретном случају, када би, другим речима, за судију био оелевантан!, код тумачења зашна, аргуменат „правде и правице" ћ не логика, која му највише омогућава да сазна шта је заковс\давац управо! хтео у нејасним прописима, онда би то . значило, на м^сто једног сипурног, или бар много сигурнијег, критериума логике и логичнога, послужити се, затумачење закона, једним критериумом! несигурним, или бар много! несигурнијим, „правдом и правицои". Јер, логика и логично резоновање кодтумачења закона јесте један критериум О 1 п ш т и, објектива м: сваки судија|употребљујући тај критериум у пошу око истраживања намере заководавчеве доћи ће, махом и пре, до и с т о г а резултата и солуције, док тако неће бити нн издалека, ако се оперише појмом „правде и правиде", по ( ја1м ни објектнван — напротив вр ло су б.јективан — т о д р е ђ е н. У једном друштву подељеном, као данашње на редове (класе, сталеже) махом противничке, друштву у коме су личви гнтереси, утакмица и борба гла)вНа карактеристика, поставити појам ,правде и правице" као) осћову за тумачење и приме:ну закона, то значи, уместо зЛона и права који су нешто прецизно и стално — или бар прецизНије и сталније —, завести као правац у гоиваино-правним одно!сима произвољвост, субјективност, неаигурносг и, једном речи, неред а у даљем развоју можда и хаос. И пошш се, овде, има да бира између Логике и „Правде и Правице", те можемо^ се двоумити. Јер, држава ко.ја омогућује ред и мир услови Куитуре и Напретка) значи један сиатем, то