Branič

166

„Б Р А Н И Ч"

. се и судија-законодавац, стварајући норму, руководи истим мотивима и обзирима као> и државни законодавац а међу овима греба да буде, на првом месту, „правда и правица". Ту судија ваља да има, као што умесно вели Г. Аранђеловић, „једцо топло срце", т.ј. да м(у д 01 б р 01 т а служи за директиву, она хришћанска доброта и самилост (специално у кривичним стнарима) које треба да људима буду перспектива у Прогресу Човечанства. Ово значи да то ваља да буде идеја-водиља н државном законодавцу, што, у даљој анализи, значи да му буде идеја-водиља потпуна једнашст међу поЈединцима, једнакост не само правна, з аК10 :нска, него и фактичка т .ј. социална и економска. Тако ће оа1мо место егоизма моћи доћи алтруизам и омо „топло срце" које Г. Аранђеловић са разлогом жели и препоручује: тада можемо! слободно допустити да судија суди по> „правди и правици". Само, у том 1 и таквом друш;т 'в |у!, неће више бити потребна ни држава ни закон ни судија, јер неће бцти ни сукоба ни спорова међу људима. А дотле, власт судије-закоиодавца треба брижљиво избегавати и свести на најмашу меру, јер ће све до те еволуције и преображаја човека та власт представљати само једно нужно зло, представљаће зло зато што нећемо, тамо где је судија законодавац, т.ј. тзмој где је закон празан, где законодавац ћути, имати ону правну сигурно1ст и сталност коју нам зајамчавају Јасни и несумњиви законски текстови и код чије примене судија остаје у својој правоу! судиској улози, а та је да, у конкретним случајима, просто примани в о љ у законодавчеву, И, одиста, еудијазаконодавац то> је — могућноет и евентуалност неједнаких решенла! истоветиих и сличних снорова, то је правна неизвесност и нееигуркаст, нешто у основи прстивно карактеру државе и друштвеном поретКу, тим условима Напретка. Отуда је, по моме нахођењу, погрешна и штетна, па и опасна, теорија ко1ја ограничава рад законодавца са,мо на прописивање одновних норама, остављајући судији да он, у детаљима, попуњава закон према развоју животних прилика: разлог је тој теорији да се законодавним радом не спречава и не омета правна еволуција иоја, почивајући на еволуцији самога друштва, сва је, као и ова последња од које је она само један део, динамична! (тј. у сталном кретању). По то(ј теорији, кодификација, која је нешто статично (стално, непроменљиво), по^ сво јој природи је, дакле, у противности са карактером живот?ј који није пикакав петрефакат, и стога јје тре 1 ба, кодификацију, свести на најужу меру. Међутим, овако схватање није доследно: по> њему би требало управо одбацити сваку модификацију и оставити судији да једновремено! ствара закон (управо! констаТује га: њега ствара живот) и примењује га. Да би оваква теорија шачила, осим неодговорне Свемоћности судије, 12 ) једну дру!штвену анархију, то не треба, мислим, много доказивати. Напротив, друштву чији је опстанак и напредрк условљен, као шТо> смо већ видели, редом и правном сигурно^шћу, 12 ј В. о томе наш чланак: 1Јпе потеИг Јогте <1е роиуогг адзо1и, 2чШ{п зНзк г КапсЈоуа ЈићПејгићо РапШшки, Ргаге 1934.