Branič

ОСНОВ ПРАВА НАСЛЕЂА

177

хришћакнетвом, бар у њеној основној 'концепцији. Задржавајући све оно што 1Б01Стоји, не може се никада извести никаква реформа, а то је био или требао да бу1де и циљ хришћанству. Отуда априорно прихватање иеједнакости као природног права и израза воље Божије, које налазимо ка1ко код Оо11а(: тако и код многих других теоретичара хришћанства, значи негирање њеног значаја који је, у осталом, био; негирае и радом и држањем његових претставнмка, претставника Бога на земљи. 10 ) Француска! револуција, заједн101 са филозофским покретима који су јој претходили, претстављала је, у питању институције наслеђа и наследнога права, ново схватање. Следујући основво] идеји М1одаескиј.а1, да закоки морају да 'одговарају приликама сваке поједине земље. за мају се доносе 11 ), и поред схватања природног права израженог у Декларацији права Човека и Грађанина, каје је схватање била потребио с једне стране ради борбе против угњетавања и свемоћи једнога малог броја племића и монарха, а с друге стране, када су извесиа права већ била задобивена, ради њихове заштите од евентуалне реакције, у моменту када се ако! не учврстио нови режим а оно бар онемогућио по1вратак старог режима, трИбуни револуције ,су Стали на сасвим исправно становиште да сва права потичу из друштва, да је друштво извор и оанов свих односа, па према томе и правних, и да с тога њему припада право да регулише односе онако како то најбоље буде одговарало друштвеним интересима. Отуда и ако Деклерација права Човека и Грађанина у своме првом часу проглашује својину за приро1дно и неповредљиво право, Мирабо, у једном свом говору, тврди да је својина производ друштва, ко>је је оличено у облику државе, те је отуда држава и господар свих својина: Законм не штите и не одржавају само својину; они је пак стварају, утврђују и одређују јој положај и обим у општем систему права појединаца. 12 ) Исти је случај и са свим осталим правима, па и са правом наслеђа. Нико нема никакво право наслеђа као природно право, ни пасивио ии активно, т.ј. нити да остави некоме, изрично или прећутно, извесна добра у наслеђе, нити да узме извесна добра као наслеђе. Ипак држава, и ако по схватању Робеспијера 13 ) и Мирабоа 14 ) смрћу свакога лица сва његова права престају и њихова добра прелазе у посед државе, оставља појединцима, одређеним законом као основом наследне деволуције која има да! одговара схватањима друштва у једном

гледишта: Ргапсснз Оепу: 1м'(а8аНоп с !и ЛгоИ па1иге1, у Агсћјусз с1е РћЛозорћЈе <3и (ЗгоИ е! сЈе 5осш1о§1е јипсП^ие, № 1-2, 1933; Ј. Вогшесазе: 8сгепсе (1и ЛгоИ е1 готапИзте, Рапз, 1928. 10 ) В. М. Тгитег: таИпаИзте 1из1огЈ^ие сћег К. Магх е1 Рг. Еп§е1$, 1ћезе, Рагјз, 1933, р. 88-91; као и наш рад Кодификација грађанског ирава, у Лравосуђу за 1935 годину. ") Што се најбоље огледа у самом називу његовог главног дела: Бе Г ЕбргП (Зез 1018 ои <Ји гаррог1з чие 1ез 1о1б (1оЈуеп1 ауојг ауес 1а сопзШиНоп (1е сћа^ие §оиуегпешеп1, 1ез тоеигз, 1е сћта!, 1а гећдјоп, 1е соттегсе, е!с. 12 ) Агсћјуеб раг1етеп1аЈгеб, 1 XXIV, р. 564. 13 ) Агсћјуеб раг1етеп1ајгеб, 1. XXIV, р. 563. ") Агсћјуеб раг1етеп1ајгеб, I. XXIV. р. 564.