Branič

1§в

,Б Р А Н И Ч"

•тупак законитог засгупника неразборит и да би малолетни или који Је у несвесном стању пристао на операцију, да је свестан или да је пунолетан. На концу да истакнемо: По нашем мишљењу свакако би »ребало да се у науци кривичног права дође по овом питању до иеког јединствениј.ег гледишта и резултата, који би очигледније ноказивали оправданост лекарских деловања, а у исто време јаеније указивали на разлику између деловања лекара и надрилекара уопште. Па кад би то питање јасније било решено у теорији без сумње би и законодавци у већој мери приступили и његовом решењу у позитивним кривичним законицима. Овако колебање вамих научника, истицање разних момената, на којима би базирала непротивправноег односно некажњивост деловања лекара и веома разнолико гледање у теорији на овај проблем онемогућава законодавце, да и они у кривичним законицима приступе једном бољем, јаснијем и потпунијем решењу овога питања!, које би обухватило целу, релативно огромну сферу лекарскнх деловања.

СУДСКА ПРАКСА Маћеха и иасшорак нису родитељ и дете. Застарелост између њих тече према § 303. а. грађ. зак. иако живе у једној кући. I. Приликом расправе масе пок. С. X. његова друга жена Т. изјавила је пред судом 4. априла 1924. да се одриче свог удовичког ужитка на имању пок. С. у корист др. X. сина пок. С. (из првог брака). ДХБ. која се сматрала оштећеном таквом изјавом Т., која је њен дужник, поднела је децембра 1931. год, тужбу противу Т. и X. и тражила да се то одрицање, које је наклон — јер је учињено без накнаде, огласи за неважеће. Т. и X. су у својим изјавама пред Судом тражили: да — се ДХБ. одбије вд свога тражења као застарелог. Јер је изјава о одрицању дата у 1924. год. а тужба за поништај тога одрицања — поднета у 1931. год. Та је тужба према §< 937. ал. 1. требала да — буде поднета најдаље до 4. априла 1927. год. Јер застарелост почиње тећи од дана када је уговор начињен (4. април 1924. год.) и истиче после три године (4. април 1927. год.) И Т. и X. су признали да су после смрти пок. С. остали да живе у заједници са осталим члановима породице. У погледу тога питања ДХБ. је истакла: да тужба није — застарела зато што иста почиње тећи тек од дана сазнања. А ДХБ. је за то одрицање сазнала тек у 1931, год. када је одмах и тужбу подигла. Осим тога је навела да застарелост не тече, аналого §. 303. а. ал. 6. зато што Т. и X, живе и после смрти пок. С. у заједници. II. Окружни Суд за град Београд својом пресудом од 5. децембра 1933. год. Бр. 49.650 усвојио је гледиште ДХБ. и нашао да тужба није застарела. Јер, вели, није, ничим доказано да је ДХБ. — као треће лице, знала за изјаву Т. пре 1931. год. Осим тога да застарелост у овом случају не тече према ал. 6. § 303. а., по којој застарелост не тече када је побијање правних послова између сродника, који живе у заједници. III. Тужени Т. и X. у своме незадовољству упућеном Београдском Апелационом Суду задржали су се, између осталог, и на том питању и истакли: да према § 937. грађ. зак. застарелог за побијање послова према § 303. а грађ. зак. тече од дана када је тај посао учињен, а не од дана када је треће, оштећено, лице сазнало за извршење тога посла. Осим тога да према § 303. а грађ. зак. застарелост не тече само између: родитеља и детета, између задругара и између мужа и жене. Та три изузетка се имају вајстрожије тумачити. Према томе има места застарелости између лица, која се не налазе у једном од тих односа, ма она живела под истим кровом. Тужени Т. и X. се — налазе у односу маћехе и