Branič

БЕЛЕШКЕ

198

белешке Узбуђена Ебропа 16. марта 1930. год. Немачка је објавила Закон о установљењу опште војне обавезе, утврдивши величину своје војне силе. Тиме је она отказала једнострано пету главу Версаљског уговора о миру. Објављивању овог Закона претходила је прокламација немачком народу, која је оставила најдубљи утисак како у Немачкој тако и у иностранству. Оружање Немачке, нарочито од доласка г. Хитлера на власт, била је јавна тајна. Али је се веровало, да до обавезне војне службе у Немачкој неће доћи, јер би то значило, једнострано отказивање једне од најважнијих глава Версаљског уговора. Међутим, до тога је ипак дошло. Пошто је се мало стишало узбуђење које је овај немачки корак произвео, почела је енергична дипломатска акција у Берлину. Најпре Енглеска предаје протестну ноту 18. марта, затим Француска и Италија предају сличне ноте 21. марта на које одговара немачки Министар иностраних послова г. Фон Нојрат, да је практично глава пета Варсељског уговора престала да постоји услед непоштовања тамо означених одредаба од стране савезника. У очи предаје ових нота, 20. марта, француски Министар претседник г. Фланден излаже у Сенату становиште француске владе по овом крупном догађају, па по добијеном поверењу, француска влада цело питање око једностраног отказивања пете главе Версаљског уговора од стране Немачке, поставља у Женеви пред Лигом народа у виду оптужбе Немачке, тражећи, да се Сенат Лиге народа сазове што пре у ванредан сазив ради предузимања потребних корака противу овог немачког поступка. Немачки корак одложио је за кратко време одлазак енглеских министара у Берлин. У место да одмах путују у Берлин, они су претпоставили да се претходно споразумеју са парламентарним круговима у Енглеској, затим са Француском и Италијом, што су учинили на једном састанку у Паризу. У томе циљу одржан састанак 23. марта потврдио је „једногласност погледа" све три владе — енглеске, француске и италијанске — по истакнутом питању. Потом, британски министри г. г. Сајмон и Идн путују у Берлин (в. комунике од 27. марта) па се г. Сај-

мон враћа у Лондон, а г. Идн продужује пут у Москву (в. комунике од 31, марта), посећује Варшаву (в. комунике од 3. априла) и Праг (в. комунике од 5. априла). По повратку г Идна у Лондон, г. Сајмон даје у Доњем дому важну декларацију (9. априла), пред одлазак у Стрезу. Састанак у Стрези, који је почео 11. априла између претставника Енглеске г. г. Мак Доналда и Сајмона, Француске г. г. Фландена и Лавала и Италије г. Мусолинија, завршио је се у пуној сагласности. Том приликом донета резолуција од 14. априла, преставља један од најважнијих међународних актова после рата и гласи: ,Г1ретставници влада Италије, Француске и Велике Британије испитали су у Стрези општу европску ситуацију у светлости измене погледа вршене у току последњих недеља, одлуке донете 16. марта од стране немачке владе, као и обавештења од стране британских министара о току посета које су они учинили разним европским престоницама. .Пошто су расмотрили последице ове ситуације, у односу на политику која је одређена у споразумима постигнутим како у Риму, тако исто и у Лондону, они су се сложили у разним питањима која су дискутована. ,1) Сложили су се у линији заједничког става којим ће ићи у току дискусије по оптужби којује францускг влада поднела Савету друштва народа. ,2) Прикупљена обавештења учврстила су их у осећању да треба наставити и преговоре који иду за жељеним развитком безбедности у Источној Европи. ,3) Претставници трију влада извршили су ново проучавање аустриске ситуације. „Они потврђују енглеско-француско-италијанске изјаве од 17. фебруара и 27. септембра 1934., којима су три владе признале да ће њихову заједничку политику и даље испирисати потреба да се одржи независност н интегритет Аустрије. Позивом на француско-италијански протокол од 7. јануара 1935. и на француско-енглеске изјаве од 3. фебруара 1935., којима је поново потврђена одлука да се консултују о мерама које се имају предузети у случају кад би интегритет и независносх