Branič

МОЖЕ ЛИ СУПРУГ КОЈИ ЈЕ НАПУСТИО ХРИШЋАНСТВУ ВЕРУ и т. д. 145

друг отпао од православне вере, па покггао безвервик у опште или преша)о у муслимаиску или Јеврејску веру, или прешао! у какву другу веру или вероисповест, које у см. § 23 Прав. немају „тајну крштења", или чије крштење православна црква не признаје као „тајну", јер су сви ти услови неуклоњиве личне сметње и за1 заклзјучивање оамог брака у опште по § 12 тач. 9. Брач. Правилника, •— онда само други, „иевини" брачни друг има права да тражи развод брака. Од начела у пропису § 86 од. II. Прав. постоји један једини изузетак у § 255 цркв. судс. поступка. По овоме пропису] „раввод брака пред црквеним судом може тражити ма који брачни друг, без обзира ка то ко је тражио развод брака пред грађ. судом". Овај пропис однош се ва оне брачне спорове лица везаних једно!времено! грађанским и црквеним браком, које имамо по правилу, на територији Новосадског Апелационог Суда. У оваквим саучајевима развешће се прво грађански па тек потом црквени брак чији развод може тражити супружник који није тражио! развод код грађ. суда. По § 256 цркв. иост. пресудом грађ. суда о разводу или уништају брака, улази се одм)а.х у главни поступак из §§ 211—222 предајо1м формалне тужбе. Црквени суд није апсолутно везан доказним чињеницама грађ. пресуде. Дозвољен је противдоказ, тако да се у поступкуј пред црквеним судом може десити случај да грађ. суд разведе брак; на штету једног супруга а црквени суду на штету другог. Последице грађ. пресуде повлаче за ск> бом имовно правне захтеве на које црквено судска пресуда нема утицаја. Члан православне црквене заједнице, који би по^сле развода грађ. брака ступио у нову брачну везу. путем поНОвног грађ. брака пре но што би црквени брак био поНиштен или разведен, — по пропису § 257 цркв. пост. такав брачник губи право да тражи црквени развод овог раније, грађански разведеног брака, па без обзира чијом је кривицом тај брак разведен. Овим је прописом таквом супружнику онемогућен други грађ. брак и пред црквом. Могли би имати и једну мало другојачију си гуапију. Развод овако створеног нехришћанског брака црквене власти не М10гу тражити ио званичној дужности, као што то могу учинити у случаЈу уништаја брака по § 39 Прав. Поступак може да поведе само други, „невини" брајчни друг. Ако о-н тај поступак ипак не поведе, брак остаје у сили и важјности, не само) по пропису § 4 Прав., већ посматраио супротно! и по аналогији из прописа § 125 Прав. по коме једно лице из нехришћанског брака (аии не и из грађаоскот брака чију правну и фактичну егзистенцију прав. црква у опште не признаје) преће у православље. Ова1ј нехришћански брак и даље оетаје у смази и важвости, али само донде, докле нехришћанскјо! лице из таквог брака хоће да живи и даље у браганој заједници са православно покрштеним брачним другом, или док тај нокрштепи брачни друг не нађе да, му некрштени брачни друг с!мета у вршењу верских о1бреда| своје нове вере, или из других бракоразводних узрока по §§ 88—106 Прав. По тражењу покрштеног лица, шадлежни Епарх. црквени суд овакав брак ће „раскинути" и „поЖрштеном лицу дозволити ступање у