Branič, 01. 04. 1935., str. 8

146

.БРАНИЧ'

нови брак", јер ова одлука важи само за „покрштено праваславн.о лице". Нови брак тога покрштеног лица не би морао да буде са лицем православне вере. Може да закључи и мешовити брак. Са државно правног гледишпа!, обзиром да је неколико! вера закоиом признато а њихови црквени бракови правоваљаним акто)м, — у оваквим случајевима поновног ступања у нови брак имали би )у ствари два брака једног лица т.ј. две жене једвог мушкарца или два мужа једне жене — бигамију и полианшрију •— покрштеног лица. Остављени нехришћански брачни друг био би са гледишта своје цркве правнО' у браку а фактично ван брака, ако је такав брак по прописима те вере неразведив или неуништив. По алову овог § 125 и § 4 Прав. у случају да православпи бранни друг хоће да живи и даље у таквој нехришћан:ској брачној заједници, неправославни брачни друг неће имати права тражити развод брака код прав. прквеног суда ни у ком случају па чак ни у случају да православни брачни друг сво Ј ојм кривицом створи друге бракоразводне узроке из §§ 88—106 Прав. ДаКле ни овим путем такав брачни друг неће се моћи отрести једне брачне. заједнице која правно пос.тО'ји а њега фактички оставила ван) брака. Такав брачни друг мора с:а државно правног пледишта ући у конкубинат а евентјуалнО' рађати још и ванбрач1ну децу. Брачни Правилник позкаје две вр-сте „растура" (правилно употребљен израз г. Перића) нравноваљано конституисаног брака. Једна је уништај а друга је развод брама), под тачно материјално прописаним условима. Међутим 1 § 125 од. II. Прав. за раетур нехришћанског брака дао! је овлашћење црквеном суду да овај брак може „раскинути". Како услови из § 125 ниау предвиђени као услови за уништај или развод православног брака, значи да се овакав један брак подводи под једну трећу врсту растура у Правилнику означену Под општим именом „разрешење брака склопљеног ван православне цркве". Под овај растур брака спада. и „коначан развод брака" правоалавног лица и нехришћанина друге вероисповести са условима из § 124 Правилника. Када смо већ код овог питања промене; вере за време трајања брака, да узгред наведемо! како је оно расправљено, по одредбама закона који важи за грађански брак на територији Апелационог Суда у Новом Саду. По § 80 тач. а. Закона о брачном праву — Угарски Зак. чл. XXXI. 1894. •— на молбу једрог од брачних др|угова, може грађ. суд разрешити брак ако други бранни друг „својим намерним понашањам тешко! повреди супрушке дужно!с:ти, осим случајева у §§ 76—78" — Касац. суд у Н. Саду под Г. 7/1921. (коментар Општег прив. права у Војводини — Др. Н. Никетић — Др. Г. Богданфи стр. 312) овај пропис проту|мач;ио: „То, што( је једна брачна страна после сшапања брака променула своје верско убеђење, не може се субсенирати ни под коју тачку § 80". — Дакле, промена вере иема |утица(ја еа грађански брак. Природна последица разлога за увођење обавезног грађ. брама у коме је извршена потпуна верска слобода супружника.II.) У наслову постављена теза, са гледишта Србијанског грађапског законика не стоји исто!, као и са гледишта Брачног