Branič

ЕВОЛУЦИЈА ОДГОВОРНОСТИ

327

аогрешка, узрочни однос између ових то су била три значајна стуба спора, три главне тачке на којима је жртва, тужилац, морала силом да победи; у противном спор се губи, то ће рећи недоетатак сваке оштете. Тако је по правилу на тужиоцу лежао терет доказивања: ас4оп ЈпсиђЛ ргођаНо. Дакле, у оваквој прилици, терет доказивања био је особито тежак, за онога на коме је лежао престављао је знатан ћапсНсар. Како може радник, који је повређен у току рада, да докаже кривицу послодавца? Како може пешак, оборен од аутомобила на усамљеном месту, ноћу, немајући сведока да докаже — под претпоставком да је преживео несрећу —• да кола нису била осветљена или да су ишла непрописном брзином? Како може путник који је, за време вожње жељезницом, испао из воза да докаже да су чиновници заборавили да затворе врата кад је воз пошао са последње станице? Наметнути жртви или њеним наследницима такве обавезе значи у ствари лишити их сваке накнаде; једно право је стварно тек ако је његово остварење и вршење осигурано. Немати право или, имати га а не бити у моагућности да га остваримо исто је. Традиционална теорија одговорности заснивала се очигледно на сувише уским основама, све више и више она се показивала као недовољна и застарела, осећала се потреба да се прошире основе на којима је лежала стара зграда која више није одговарала потребама новог времена, у којој се више није могло становати. Проблем је био претресан са разних страна од законодавца, доктрине и јуриспруденције; старом правилу: нема одговорности без доказане иогрешке задат је ударац са свију страна. Срества која су употребљена у овој борби да би се теорији одговорности дало више полета и ширине су многобројна и различита, али она сва гравитирају око појма аквилијанске кривице, она су сва управљена против те тврђаве, достојне поштовања, изграђене од правника старога Рима; јуриспруденција нарочито у извесним случајевима се користила аквилијанском кривицом и поступала са њом зрло сурово идући каткада с њом до крајности а каткада смањујући је, уништавајући је по вољи и идући ча^к до њеног негирања, осуђујући је тако на паклене муке. Техничка срества којима се јуриспруденција служила да би омогућила у пракси спровођење одговорности и осигурала накнаду жртви, могу се поделити у следеће категорије: 1. Она је примала врло лако постојање погрешке; 2. Она је установљавала или признавала претпоставке погрешки; 3. Сам француски законодавац је каткада искључивао појам кривице, замењујући га појмом ризика; тиме је одговорност субјективна, каква је она раније била, постала објективна. 4. Најзад, јуриспруденција је проширила и уговорну одговорност искључујући тако деликтну одговорност и стављајући жртву у повољнију ситуацију у погледу доказа. Да се вратим на поједине случајеве...

* # *