Branič

СУДСКА ПРАКСА

433

СУДСКА ПРЛКСА И ако је забрана шражена и одобрена пре критичног периода од шесдесеш дана из § 11. Стечајног закона, аоверилац није сшекао разлучно ираво, ако наје извршен и поаис дужшкове имовине по шој забрани. (Одлука Опште седнице Касационог суда од 22. јуна 1935. г. Рев. бр. 607/2). Решењем Београдског трговачког суда стечајна маса М. В. упућена је на грађанску парницу противу фирме А. Г. да тим путем докаже да фирма нема разлучко право за своје потраживање према стецишној маси. Управитељ стец. масе у тужби својој навео је, да тужена фирма своје разлучно право заснива на решењу среског суда, којим је одобрена забрана за обезбеду фирминог потраживања али како ова забрана није и удејствована све до отвореног стечаја дужнику М. В. то не признаје заложно право туженој фирми. Зато је тражио пресуду, да фирма нема разлучно право за своје потраживање, јер се разлучна права стичу тек извршењем решења о одобреној забрани а не самим доношењем решења. Тужена фирма навела је да се суд у овом случају има искључиво да придржава прописа § 381. грађ. суд. пост. у смислу чл. 7. Уводног закона за Стечајни закон. Окружни суд за град Београд пресудом од 12.-Х.-1934. г. По 1527/5 одбио је тужилачку страну од тражења са следећих разлога: По § 381. грађ. суд. пост. право залоге на имање, поверилац има, ако парницу добије, од оног дана, од кога је захтевао обезбеђење. Према овом законском пропису тужена фирма стекла је заложно право на покретност дужника још 2.-11.-1932. г. јер јетога дана и одобрена забрана на покретност дужника М. В. По § 11. ст. III Стеч. закона и разлучна права или обезбеђења, стечена у времену последњих шесдесет дана пре отварања стечаја престају важити услед отварања стечаја. Како је пак дужнику М. В. стечај отворен 12.-1У.-1932. г. а аабрана на његову покретност одобрена 2. фебруара исте године, то је и заложно право тужене фирме постало пре критичног периода од шесдесет дана, па се с тога има и сматрати, да разлучно право тужене фирме за обезбеду њеног потраживања остаје и даље у важности и после отварања стечаја над имовином дужника. Апелациони суд у Београду одобрио је ову пресуду. Касациони суд примедбама свога II оделења од 11. маја 1935. г. Рев. 607 поништио је пресуду Апелационог суда са разлога, што је Апелациони суд, решавајући о разлучном праву тужене стране, пропустио да исто цени с погледом и на пропис § 469, грађ. суд. пост. у вези § 381. истог закона, по коме пописано имање за извршење пресуде ■постаје закона залога повериоца, за чији је рачун пописано, тек од дана извршеног пописа. Апелациони суд није усвојио ове примедбе, већ је у писму своме од 20. маја 1935. г. Рбр. 2124 до следеће противразлоге: „Београдски апелациони суд налази, да се у конкретном случају питање Заложног права фирме с погледом на § 11. од III у вези § 47. Стечајног закона, не може ценити по § 469. гр. с. п., већ једино и искључиво по одредби § 381. истог закона, по којој поверилац стиче заложно право на имање дужника од оног дана, кога је захтевао обезбеђење. То своје гледиште апелациони суд заснива на томе, што су наређења §§ 381. и 469. г. с. п., с обзиром на време стицања заложна права, два потпуно посебна прописа, припадајући различним материјама, законика о пост. у грађ. парницама. Тако, док се § 381. г. с. п. налази у глави XIV г. с. п. која говори о срешсшвима обезбеђења, дотле се § 469. г. с. п. налази у глави XVIII која говори о иззршењу иресуд&. Између ова два прописа у поглеау стицања залоге постоји очита разлика. При извршењу пресуде имање дужниково постаје индивидуално одређено и као такво, залога повериочева у смислу § 469. г. с. п. тек приликом извршеног пописа од стране извршне власти у смислу § 466. г. с. п. При тражењу обезбеђења имање дужниково постаје опредељено доношењем саме одлуке о одобреном обезбеђењу, без обзира на то, што попис имања у овом случају, као један административни акт, није и формално извршен. Ово се поткрепљује и чињеницом, што поверилац одобреним обезбеђењем стиче и правни основ заложног права према § 306. грађ. зак. С обзиром на наведено > тужена фирма стекла је заложно право на дан 2.-11.-1932. г., кога је дана, по њеном тражењу, а на основу извршне пресуде избраног суда Љубљанске берзе одобрена забрана решењем Среског суда за град Београд Бр. 9766/32. Па како је поменута забрана одобрена пре критичног периода од 60 дана, предвиђеног у § 11. од III. стеч. зак., то је онда раније стечено заложно право тужене фирме за