Branič

440

.БРАНИЧ'

засебним одељком посвећеним кривцу, али остављају вазда у појму кривпчног дела субјективне елементе, докле оно у трипартицији мора да буде чисто објективно/То несумњиво доказује да суштина није схваћена и да је усвојена само форма без свих оних важних последица које са усвајањем читавсг система долазе. Онако исто као што је Ферри 2 ) одбијао да призна позитивиетима оне који су уносећи појам кривца у општи део и природне факторе у главу о помоћним наукама, а остављајући све остало по ствром, правили неку врсту тапа§е (Зе* сопуепапсе између старог и новог, тако се исто не може узети да су ови страни писци трипартисти. Према томе је тврђење писна (ст. 23) да је у француској науцв владајући систем трипартиција, и закључак „да је трипартиција данас владајући систем у науци кривичног права дакле и једини" у несагласности са стањем науке како је баш писац изложио. 8 ) Кратко речено трипартиција је свуда позната али у потпуности није прихваћена нигде. Разлог је у томе што бипартитно учење, које несумњиво заостаје за њим, претставља више једну грешку у односу на логику него на кривично право. Полазећи од једне погрешне поставке (субјективно-објективни појам кривичног дела), које не може да се ослободи, ова теорија да би дошла доразумних и прихватљивих закључака жртвује правило логике при закључивању. Њени коначни закључци и решења су најчешће иста као у трипартицији, само се до њих долази после једног логичког скока. Они су исти са трипартитним али= нелогично изведени. То је несавршено и скроз нетачно логицирање да би се пошавши од неисправних поставки дошло до исправних и нрактички прихватљивих закључака.' 4 ) То се најбоље види на овом примеру: трипартиција схвата дело објективно-субјективно и у појам истог уноси и елементе кривца. Због тога би саучешће требало да буде двоструко акцесорно и да само онда постоји ако' постоји и кривично дело и кривац извршилац, јер кривац у бипартицији улази у појам кривичног дела и кад њега нема неби требало да има ни кривичног дела^ према томе ако неби постојало и једно друго саучесник логички не би могао да одговара. Но присталице бипартиције су избегле ту логичку консеквенцу прибегавши „апсурдним и противзаконитим конструкцијама", (како писац на стр. 67 вели), али је кажњавање саучесника задржано вазда и за случај да извршилац није урачунљив (на који начин види стр. 89 овог дела), што је за праксу једино важно. То је исто урађено и код посебних личних олакшавних и отежавних околности (в. стр. 107), и у осталим случајевима (в. стр. 108, 110, 114, 117). Те теорије јесу „конфузне" али баш због тога да практичне последице не би биле „апсурдне". Ово је требало нарочито истаћи, јер местимице изгледа да писац оно што је требало да изађе као последица погрешне основе поставке бипартиције (н. пр. некажњивост саучесника), оглашује као стварну последицу. То истицање објаснило би у исто време због чега се показало тако мало журбе да се трипартиција прими у целини са свим консеквенцама. Због свега овога писац је у погледу избора предмета за своју дисерхацију био необично добре среће. Он је узео материју која је у тесној вези са теоријом а у исто време у највећој мери интересује праксу и у стању је да претстави сав значај трипартиције до сада недовољно схваћеног, и покаже сву његову вредност за правилно вршење праксе. Предмет је (осим радова Др. Т. Живановића) као што сам писац~ примећује мало обрађиван. Сам рад по својој природи претставља више једну систематизацију познатог него изналажење новог. У границама једног уџбеника, па чак и једног специјалног дела које се неби само овим питањем бавило, немогуће је посветити довољно места свим последицама које трипартиција има у односу на саучешће и свим разликама у том погледу према бипартицији, нити је у таквим делима могуће због системе дела, све то дати на једном месту скупљено. Овде је то учињено. Писац је књигу поделио на четири отсека: 1) о појму кривичног дела с обзиром на оба система, Део потребан али свакаконе у овом обиму у ксме је без тешње везе са предметом унет. (Он заузима 61 страну од 123 колико их свега има). Он више сведочи о пишчевом познавању

2 ) Социологије крим. р. 25 Париз 1893. 3 ) Јер и ако би се и ово схватило као трипартиција онда је ње било још код Ортолана који исто тако има главу о кривцу (стр. 29 овог дела). 1 ) Писац је то и сам приметио (с. 6 и 33) и напоменуо да је грешка бипартиције више што пада у контрадикцију са системом него што има рђава коначна решења.