Branič

508

.БРАНИЧ*

релативитета у односу на једно одређено право одн.један одређени (временски и просторно ограничен) позитивни правни систем и један одређени (личношћу или низом личности ограничен) теориско-научни празни систем. Ти системи, а ми се задржавамо, у главном, у области теориско-научних правних система, остављајући на страну позитивно правне системе, 1 ) различити по своме обиму и предмету, с обзиром на то да ли обухватају само поједине делове правне материје или се односе на право као такво, на право као на појаву целокупности у једној одређеној области друштвенога живота, претстављају, наглашујући још једанпут да имамо у виду само и једино позитивно-научне, т. ј. стварно-научне системе, у вези личности које су их створиле, формулисале или само обрадиле, т. ј. у вези времена у коме су настали одн. које их је створило, формулисало или само обрадило, јер су и те личности, ма колика да је њихова индивидуалност и лична иницијатива, условљене временом у коме делају, будући и оне саме (т. ј. те јако индивидуалисане личности) фактори, т. ј. условљености времена делања, израз општих-духовних стремљења свога времена са коректурама које смо нагласили: позитивним (т. ј. у напред) или негативним (т. ј. у назад) одступањима. 2 ) Ми у нашој

г ) О овоме више у нашем рчду Кодификација грађанског права, у Правосуђу за април 1935 и даље. 2 ) Та одступања долазе као последица вечитог сукоба двеју супротних, или бар привидно супротних, тежњи : динамике и статике. Исто је случај не само код стварања, формулисања или обраде научно-теоричних правних система него и код обраде позитивно-правних система. У првом случају та су одступања израз друштвеннх схватања (динамизирања одн. статизирања) и погледа (идеја) теоретичара ; у другом случају она су израз друштвених схватања (динамизирања и статизира»а) и погледа (идеја) законодавца. Она су чак нужна јер омогућују еволуцију права и правне науке с обзиром на вечну и сталну промену консталзције друштвених односа. Трансформација је једини општи закон свих ириродних и друштвених наука, то ће рећи да су животни односи у сталном стању еволуције, трансформације, промене. Различите прилике које у једном даном моменту дејствују или које су дејствовале у друштву, изазивају и рззличите односе. Те се прилике, а међу њима се нарочито истичу економске прилике, стално мењају, те се отуда и животни односи мењају. Отуда ако перспективно погледамо на развитак односа у друштву, видећемо једно стално претапање једнога стања у друго, које се временом вршило са већом или мањом правилношћу, која је каткада била праћена јачим или слабијим потресима, а ови су, опет, долазили као последица изненадне, или можда задржаване, промене прилика у друштву. То је оно што се обично назива друштвеном динамиком. С друге стране, те су промене каткада толико споре да су оне у јеаном одређеном периоду времена, за једну генерацију, скоро неприметне. Стање које је постојало у извесном времену остаје, посматрано са једног тако уског становишта, непромењено, или бар изгледа или чак и хоће да се учини непромењеним. Отула се каткада говори о друштвеној статици. Међутим, поставља се питање да ли она заиста постоји. Да ли има два, макар и најкраћа, периода времена у којима би друштвени чиниоци, па према томе и односи, остали исти ? Без сумње да ће одговор, у колико се он даје са општег становишта историје, бити негативан. У том бескрајном низу чињеница, у тој бескрајној тежњи за бољим : статика је искључена : динамика остије једини општи закон у друштвеним односима. Али, и ако је то истина. човек је врло често у немогућности да се подигне на то становиште историје, већ остаје на становишту чији су видици много мањи, те се отуда као један закон, који је производ саме статичке природе човека и његове инертности, намеће закон друштвене статике, који се у природним, као и у друппвеним наукама када оне врше посматрања са пиједестала историје, губи. Ипак, друштвене науке имају да рачунају са човеком као таквим, те отуда оне морају каткада да своја гледишта прилагоде његовој