Branič

ПРИМЕНА ОДЕЉКА ЧЕТВРТОГ итд.

111

мљорадника а не продавца, мишљења смо, да је законодавцу за случај да један земљорадник мора остати без земље сасвим свеједно да ли ће то бити продавац земљорадник или купац земљорадник. Кад не може обојицу да спасе, он ће бити задовољан да се један спасе. По начелној одлуци, о којој смо раније говорили, тај кога треба спасти јесте земљорадник продавац, чак и онда, када је при отуђењу спорнога имања имао довољно земље по закону, коју је у међувремену до подизања тужбе за повраћај епорног имања — отуђио. По нашем мишљењу неоспорну примену начелна одлука опште седнице може наћи само за случајеве: 1) кад купац није земљорадник, 2) кад је купац земљорадник а поред купљене земље има довољно земље по закону у тренутку кад је против њега подигнута тужба а продавац земљорадник у томе тренутку нема довољно земље коју му штити § 471 гр. суд. поступка, и 3) кад земљорадник продавац при отуђењу самом није имао довољно земље по закону. За случај, да је земљорадник отуђивач у тренутку отуђења спорнога имања имао, сем спорнога имања, довољно земље по закону а у тренутку подизања тужбе нису довољно земље по закону имали ни земљорадник отуђивач ни земљорадник коме је земља отуђена ова се одлука не би могла применити, јер налазимо, да је право које има свој материјални извор и у друштвешој етици, на страни земљорадника туженика, пошто не можемо претпоставити, да би етичније било па према томе и законитије штитити отуђивача шпекуланта а не савесног купца-земљорадника, коме се само пребацује спорост у стицању формалних доказа о сопствености спорног имања, која је често условљена не немариошћу земљорадника-купца, већ финансиским тешкоћама његовим. Налазимо, да овакво схватање, баш с обзиром на садржину поменуте начелне одлуке, не би се противило тој одлуци и закону, и да би се у конкретним случајевима требало о горњем да води рачуна па и земљорадника купца заштитити, кад зато постоје услови, што не би реметило ни га1ш 1е§1з § 471 гр. суд. поступка а у многоме би се задовољила социјална етика, која, као што рекосмо, такође важи као извор права. Према свему овоме, мишљења смо, да би у споровима које води земљорадник-продавац противу земљорадника-купца; због иовраћаја имања — судови били дужни, да воде рачуна и о купцу земљораднику, да ли је у тренутку подизања тужбе против њега сем спорне земље имао довољно земље по закону, па ако ■би се десило, да у томе тренутку ни земљорадник продавац, ни земљорадник купац нису имали довољно земље по закону а земљорадник-продавац је, у међувремену од отуђења имања до подизања тужбе за повраћај истога имања, отуђио вишак који му штити § 471 гр. с. пост., — онда у таквим случајевима заштитити савесног земљорадника-купца — јер то захтева и закон и етика.