Branič

СУДСКА ПРАКСА

131

пошто је поменути уговор између тужилачке задруге и туженог Жегеска довољно обухваћен оним генералним појмом „облигациони дуг" у § 928 ж. гр. зак. Ако се пак § 928 ж. протумачи тако, да не обухвата и уговор између парничара, онда се има применити општа застарелост из § 930а г. з., јер уговор о остави између парничара није Фбухваћен ни једном кратком застарелошћу. Да застарелост не би била прекинута не може се, према другој реченици § 945 грађ. зак. тражити таква извршна пре,суда, којом би суд, одлучивши по самој главној ствари, одбио тужиоца од тражења, као неоснованог, и ако би се, према самом тексту, то могло претпоставити јер се тражи пресуда која би тужбу за неосновану прогласила. Оваква се пресуда не може тражити стога, што би пресуда, одбивши тужиоца из стварних разлога и само питање застарелости исцрпла и овој више не би било места, кад само право тужиочево више не постоји. Према томе, по § 945 мора се тражити за непрекидање застарелости таква пресуда или решење, којом се тужба заиста од■бацује али се у пресуди не одлучује о спорној ствари. У овом спору такаа је кривична пресуда јер по њој тужилачка задруга задржава право на тужбу и своју тужбу подигла је на време и прекинула застарелост. Касациони суд у својој општој седници од З-Х-1935 г. Рев. Бр. 1148/1-35 нашао је, да у овом случају постоји прекид застарелости у смислу § 945 грађ. зак. тужбом самог тужиоца, као титулара утајене ствари. На ову тужбу тужилац је упућен одлуком кривичног суда, који суд по грађанском делу кривичне тужбе нити је пресудио, нити је ту кривичну тужбу прогласио неоснованом. Зато је у овом делу усвојио противразлоге Апелационог суда и његову пресуду, која је била поништена горњим примедбама III оделења, оснажио. Тих. М. Ивановић, секретар Касационог суда у Београду. Поновљење доказа, изведених иред судом ирвог сшеаена, иошребно је само онда, ако аризивни суд нађе да аосшоје околносши које доводе у сумњу исшоветносш утврђених чињешца на којима се заснива иресуда ирвог суда. (Пресуда Касационог суда у Београду од 4 септембра 1935 год. Рев. 479| 1135). У правној ствари тужиоца Р. М. противу туженика Ј. Р. и Б. Б. због накнаде штете, Срески суд у Шапцу пресудом својом од 17 новембра 1934 год. П 980/34, одбно је тужиоца од тражења да му туженици солидарно накнаде штету са разлога: „На темељу исказа у чињеничном стању наведених сведока стекао је суд уверење да се чин десио овако: Д. жена првотуженика Ј. Р. пошла је од куће око 6 сати ујутро да обиђе своју болесну кћер, а за њом је пошао пас првотуженика, који је црне боје. Путем :Је пас одлутао и додутао до обора тужиочевог, те је упао међу овце, које је стао да коље. Око 8 сати ујутро попхла је жена тужиочева П. да обиђе обор, где је нашла првотужениковог пса. Да је то доиста био пас првотужеников утврђено је исказима сведока М. П. и М. С. и С. Након што су кмет и М. М. извршили процену штете упао је у обор жроз отворена врата пас другО-туженог Б. Б. вучјак и раздерао овна, који би и без тога био угинуо. јер је преслушањем сведока утврђено, да је једва стајао на ногама јер су друге овце, које су исто тако биле изуједане као он, касније угинуле. Да је овај пас био друго-туженог Б. Б. утврђено је саслушањем сведока М. В. и Б. М. чијим исказима суд поклања потпуну веру. — У смислу § 815 грађ. зак. одговара онај сопственик животиње за штету, коју би таква животиња починила, само онда, кад би је натерао или надражио или сачувати занемарио. Битна је дакле претпоставка за оштетни захтев штете, кривња сопственика животиње, која мора бити долозна или кулпозна, те каузални нексус. Преслушањем сведока Б. П. чија верОдостојност као сведока нарочито иСкаче обзиром на његов ноложај као сеоског старешине утврђено је, да је пас првотуженика увек био миран и неопасан, те да против њега није била поднешена пријава, да би починио било какву штету. Нема дакле кулпе са стране првотуженика, што свога пса, који је био опште познат као миран и неопасан пас, није држао на ланцу, јер нема таквих ветеринарско управних прописа, по којима се у време, када није проглашен контумац паса, имају предузети особите мере за чување паса. Првотужени би дакле одговарао само онда, да му је било познато зло својство свога пса, па да је унаточ тога занемарио чување. Пошто се на страни прво—