Branič

132

„Б Р А Н И Ч"

туженика није могла доказати кулпозна кривша, што је требао тужилац да докаже, то се има узети, да се штета случајно догодила, за коју прво-туженик у смислу § 801 грађ. зак. не може одговарати. Стога је ваљало тужиоца у погледу његовог захтева противу прво-гуженог одбити. Преслушањем сведока утврђено је, да је пас друго-туженог Б. Б. био опасан, дакле, да на страни друго-туженог има кулгпозне кривње, што није предузео особите мере за чување свога пса, о нема дивилне одговорности, јер не.ча штете, пошто је проведеним доказима утврђено да би овај ован свакако угинуо, од уједа пса првотуженика, као што су и остале изуједане овце касније угинуле. С обзиром на то ваљало је тужиоца у погледу његовога захтева и противу друго-туженика одбити". По признању тужиоца, Окружни суд у Шапцу, пресудОм својом од 9. фебруара 1935 год Пл. 151131934. преиначио је пресуду Среског суда и тужене дужнике осудио на солидарно плаћање штете у суми од 950 динара, са разлога: „Тужилац напада пресуду из разлога неправилне примене материјалног права и неправилне Оцене фактичког стања ствари. Призивни суд налази да су тн разлозк тачни. Кад је на име, прв. Суд правилно утврдио проведеним доказима да је пас туженог Ј. клао овце тужиочеве у обору, онда је погрешно нашао, да нн за ову штету није одговоран у смислу § 825. грађ. зак. јср је сведоцима утврђено, да пас туженог није везан, но се слободно кретао, ма да је тужени Ј. био дужан да га на ма који начин чува, и ако се није показивао као опасан, а кад овО није учинио, то је пренебрегао чувати га и зато је одговоран за штету вештачки утврђену. Исто тако је проведеним доказима утврђено, да је пас вучјак туженог Б. виђен у тужиочевом обору да дави овна. Према овоме и тужени Б. ОдговОран је за причињену штету, па је нетачан налаз прв. суда да овај пас није учинио штету, зато што би ован и без овога напада угинуо услед повреда раниЈе нанетих. Осим овога кућа туженога Б. удаљена је од тора тужиочевог 1 км. те није искључена могућност, да је шегов пас још преко ноћи био у тужиочевом обору — клао овце — знајући за његову дивљу ћуд па отишао и по том поново се вратио, јер се због ове даљине ствар не може друкчије поставити. Осуда туженика на солидарпу накнаду заснива се на § 804 грађ. зак." По ревизији туженика Ј. Касациони суд у Београду пресудом својом од 4септембра 1935. год. Рев. 479 према туженику Ј. потврдио је пресуду Окружног суда у Шапцу са разлога: „Заступник туженика Ј. у својој ревизији навеО је да је призивни суд погрешио када је нашао да је исказима сведока утврђено да је пас туженика Ј. поклао овце тужиочеве. То чињенично стање ничим није утврђено, нити те чињенице уОшпте стоје, те се пресуда призивног суда у овој битној тачци оснива на чињеничној претпоставци која стоји у противречности са парничним списима. По оцени овога ревизионог навода суд је нашао да је неоснован, јер се овим ревизионим наводом напада у ствари оцена доказа од стране суда која оцена не може никада бити разлог за ревизију. Ревизија се може тражити само из којега разлога наведеног од 1 до 4 § 597 грађ. парн. пост. Међутим, да ли ће суд који чињенични: навод сматрати истинитим или не, одлучује по свом судијском слободном уверењу обазирући се при том на резултат целокупне расправе и изведених доказа — §■ 368 од. I грађ. парн. пост. И када је суд првог степена, а затим и призивни суд, утврдио чињеницу на основу исказа испитаних сведока да је пас туженика Ј. поклао овце тужиочеве, онда се ревизијом не може тврдити да то чињеничко стање ничим није утврђено да се пресуда због тога оснива на чињеничној претпоставцикоја стоји у противречности са парничним списима. Исто тако неоснован је ревизиони навод заступника туженика Ј. да стоји разлог за ревизију призивне пресуде из т. 2 § 597 грађ. парн пост. због тога што је призивни суд погрепшо када је одбио захтев туженика Ј. да се поново испитају сведоци, испитани у поступку првога стеПена и своју пресуду засновао на чињеничком стању утврђеном у првостепеној пресуди, а неоснован је стога што ни овај ревизиони навод не може чинити разлог за ревизију. Да ли ће призивни суд поновити доказе у призивном поступку закон је оставио нахођењу самога призивног суда. Призивни суд може ако нађе за потребно поновити или допунити доказе изведене пред судом првога степена, али не мора. Понављање доказа изведених пред судом првог степена потребно је само онда ако призивни суд нађе да постоје околности које доводе у сумњу истинитост утврђених чињеница на којима се заснива пресуда првог суда. Иначе ако те околности не постоје призивни суд неће наређивати понављање доказа. У конкретном случају призивни суд је нашао да је суд