Branič

'256 ,Б РАНИЧ'

вичној цресуди довести у зависност од рехабилитације. Поред тога тиме би био погођен и освештани принцип неповредности шпз диаезШ, стеченог субјективног права извршном судском пресудом, а на то ни законодавац нема право. Ако држава може да диригује јавним интересом, она не може располагати правом трећих лица, јер би тиме прекорачила меру и границу допуштеног у праву. Правна дејства ове потпуне рехабилитације веома су замашна. Као прва и главна последица је поништај пресуде са свим штетним последицама и њено брисање из казнених регистара код државног тужиоштва, управних и полициских власти. Од момента кад судско решење добије правну снагу, осуђено лице не сматра се као осуђивано и пред свим властима ослобођава се дужности, да било пред којом од њих призва да је осуђивано (§ 482 ксп.). Према томе, оно се има сматрати као неосуђивано лице и као такво третирати, те у случају ионовљене кривице у року иотребном за иоврат, не може се сматрати иовратником с обзиром на факат, да је иресуда аравно иоништена са свима штетним последицама за будућност, из чега се да закључити, да и сам иоврат отиада. Исто тако поништена пресуда не сме се ни споменути приликом давања извештаја приватним лицима и властима, са изузетком суда и државних тужиоштава. Ово је уосталом, само логично извођење даљих последица поништаја пресуде и оспособљавање рехабилитованог лица за грађанске функције у друштву. III Начин на који се стиче рехабилитација и законска и судска а и о поступку судског пословања приликом решавања о њима говори Кривични судски поступак у својим §§ 466—485. И овде је законодавац, доследан идеји коју је као целину прихватио и кроз цео поступак око прибављања рехабилитације спровео, гледао да личност молиочеву што више поштеди од трзавица и да овај посао спроведе у највећој тајности и дискрецији. Тако спроводећи ову своју основну замисао, он наређује у § 480 К.с.п. „да се претрес врши у судском заседању уз потпуно искључење јавности с највећом штедњом личности осуђеникове, по могућству онога дана кад се не држе кривични претреси". У овој својој бризи, из овога се види, колико је законодавац далеко отишао, и како је поред велике правне рутине и познавања живота, унете у овај правни институт, унео и психолошка дубока •опажања. Поступак за рехабилитацију може суд отпочети само по молби осуђениковој, његовог брачног друга, деце и родитеља и, ако је осуђеник малолетан, и по молби старатеља. Према томе, без претходне молбе једног од ових лица суд по својој иницијативи ех оШсЈо не може да покрене поступак и ако не постоји захтев осуђеник може остати до смрти под инфамијом. Интересантна је чињеница да законодавац у § 476 Ксп. предвиђа да молилац, ако жели поништај пресуде и повраћај права, може обоје да тражи, као да поништај пресуде не повлачи сам собом и повраћај права. Ми држимо да је ово непотребно, јер се поништај пресуде за будућност врши са свима њеним штетним по-