Branič

ТУЖБА ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ итд.

305

да њен службеник није делао у кругу своје надлежности, те би она била ослобођена од одговорности за накнаду штете. Наравно да оштећеник нема ништа од тога, што ће чиновник бити осуђен на накнаду штете, ако се иста не може од њега наплатити, а што се наравно може десити. * * * Пре свега намеће се одмах једно важно питање, које смо требали још одмах да решимо пре свега излагања а то је питање надлежности. У трећем одељку § 78 зак. о чиновницима каже се, да се тужба подиже код надлежног суда по месту извршења. Додуше овај је пропис јасан, али је после закона о чиновницима дошао грађански парнични поступак, који специјално говори и о надлежности где се овакве тужбе подижу. У новом парничном поступку имамо изрично одређену надлежност и то као искључиву за овакве спорове. То је пак пропис § 76 грађ. парничн. пост. где се каже, да је за тужбе којима се тражи накнада због повреде права коју учине државни или самоуправни органи у вршењу своје службе местно надлежан онај стварно надлежан суд у подручју којега се налази седиште државне власти или самоуправног тела, које је право повредило или чији су намештеници ту повреду права проузроковали. Дакле ове две надлежности не морају се увек подударати. По § 78 зак. о чиновницима надлежност се одређује ло месту где је штета причињена а по грађанском парничном поступку по седишту државне власти. Може на пример један изасланик Министарства у инспекцији причинити штету у Нишу, те би по једном пропису био надлежан суд у Нишу а по другом суд у Београду. Само с обзиром, да је грађански парнични поступак каснији од закона о чиновницима и да је специјални закон баш у погледу надлежности, има се узетн, да у погледу надлежности важи пропис § 76 зак. о грађ. парн. пост. Кад већ говоримо о надлежности да споменемо још једну незгоду о надлежности. Парнични поступак је у пропису 66 одредио надлежност онога суда, код којега је седиште јавнога органа, који је одређен да по дотичним законским прописима заступа државу у дотичној ствари. Другим речима држава се у имовинско правним одношајима може једино тужити у седиштима државних правобраниоца, а они су једино у седишту апелационих судова. Дакле у оваквим споровима мали број судова расправља исте,' док је код тужаба по § 76 дата могућност свима окружним судовима, да суде ове спорове. И у једном и у другом случају државу заступају државни правобраниоци а по важности и вредности спорови могу бити велики у оба случаја. Вероватно је законодавац у § 78 зак. о чиновницима водио рачуна о одговорним државним службеницима, да им судови буду ближи у погледу прибављања и извођења доказа и подношења трошкова. Најзад да узгред споменемо, да и у случају надлежности из § 76 грађ. парн. пост. могу доћи једино у питање с обзиром на пропис т. 4. § 46 гр. парн. пост. окружни