Branič

ИЗБРАНИ СУД ЗА НОВИНАРЕ

299

правне заштите", третирало се питање да ли новинари могу да траже своја права код обраничког суда за новинаре, успркос факта да од 31/12. 1929. даље дотадањи претседник овог обраничког суда којем је тада истекао трогодишњи мандат није био именован за даљњи период од 3 године за претседника успркос прописа § 13. новинарске уредбе. Чињеничко стање било је укратко ово: Новинар И. тужио је власника листа код Обраничког суда за новинаре у С. који је донео пресуду по тужбеном захтеву успркос приговора туженог да је трогодишњи мандат претседника обраничког суда за новинаре у смислу чл. 13. новинарске уредбе истекао. На тужбу власника листа ради поништаја обраничке пресуде и окружни и апелациони суд у С. стали су на становиште (пресуда Окружног суда у С. од 24/5. 1934. По: 581/34.) да је пресуда обраничког суда за новинаре ништетна, те да се поништава. Окружни суд истакао је да је претседнику новинарског обраничког суда Н—у био истекао у часу суђења трогодишњи мандат, да о каквом ћутке продуженом даљњем именовању не може бити говора, да је аналогија посве искључена, да „отпада приговор да су усљед тог били новинари незаштићени јер је њихова дужност била да се побрину за именовање новог претседника или је то требао учинити сам дотадањи претседник Н..." Ми смо безуспешно у призиву против ове пресуде истакли да следи: из врховног принципа уредбе да је обранички суд за новинаре стална институција чији континуитет одржава претседник произлази, да и за тог претседника вреди принцип који вреди за све јавне органе т. ј. да не смије напустити своју дужност док год не буде разрешен од старије власти као што ни судија који је навршио 65. годину живота или који је пензионисан — доклегод му се не уручи декрет о разрешењу — има да врши судачку власт и има империј. Стога је претседник обран. суда за новинаре био не само овлаштен уредовати него је то била његова дужност. Противно противи се правном реду да јавни службеник може своју перманентну дужност, додељену му од старије власти, напустити без дозволе те власти. Пропис §-а 13. новинарске уредбе има се према томе у погледу трогодишњег рока тумачити као 1ех 1трег{ес1а која једино овлашћује Министра правде да након 3 године постави другог, док према странкама — власницима листова и новинарима евентуални пропуст наименовања нема никаквог учинка. Стога мислим да је оправданије мишљење обраничког суда за новинаре од 16/1. 1934. Р. 3824 које у нападнутој пресуди истиче да тиме што „није услиједило ново наименовање претседника не значи да је суд престао да ради. Када то неби било тако онда би значило да би новинари били једини који не би били у стању да траже законску заштиту". На овај призив донео је Апелациони суд пресуду гласом које се призив одбија, јер да: „Овај суд не усваја назор призиватељев, да се функција претседника Обраничког суда у смислу § 13. Уредбе о новинарима има сматрати функцијом, коју врши