Branič

СУДСКА ПРАКСА

431

Касациони суд налази да је погрешан закључак и окружног суда као и среског суда у томе, што оба суда узимају, да се спорно питање о квоти наслеђа, која је квота спорна између Душана П., с једне, а Вукосаве и Даринке с друге стране, појављује као претходно питање у овој оставннској ствари, па су оба суда ово пнтање као претходно расправљали сами у овом ванпарничном поступку а у смислу наређења § 10 в. п. п. По нахођењу Касационог суда ово пнтање није претходно у смислу § 10 в. п. п. већ се појављује као главно и спорно питање између горњих наследника, те се оно има у смнслу § 98 в. п. п. и § 1 гр. п. п. расправити у редовном спору, на који ће спор судија упутити једну странку против друге — § 99 ван. п. пост." Чињенице утврђене у шрничним сиисима и пресуди ирвога суда не могу се, од стране иризивног суда, ио § 582 грађ. парн. иост., иреиначити без доиуне односно без ионовљења доказа пред иризивним судом. (Закључак II већа Касационог суда у Београду од 9 марта 1936 год. Рев. 1565). У правној ствари К. С. 3. противу Д. А. ради меничног дуга, Трговачки суд у Београду пресудом својом од 8 фебруара 1935 год. По 5150/34-4, укинуо је у целости менични платни налог са разлога: „Ценећи наводе и доказе у тужби, као и у приговорима на данашњем рочншту, а у смислу § 368 у в. § 388 гр. п.п. суд је нашао: Исказима сведока: Радомира, Росе и Светислава, као и туженог Душана, којима је суд поверовао — утврђено је да је тужени Душан издао своме стрнцу Милану спорну меницу само привидно пошто је од њега претходно добио обећање да наплату неће никад тражитн, већ да ће меницу уништити, а да ће је привидно држати код себе да би умирио своју жену, која је стално протествовала што је сав новац од продате њиве узео тужени Душан; да је тужени Душан два пута и пред сведоцима разговарао са Миланом о спорној меници и да га је Милан умиривао говорећи да наплату менице неће никад тражити и да ће меницу поцепати чим се Душан врати из војске. Исказу Милановом: да туженом никад није давао никаква обећања у погледу менице нити је са њим у ма чијем присуству водио ма какве разговоре о спорној меници; да је меницу тражио од тужиоца и добио као против вредност половине цене од продате њиве на коју и он има права, да та меница није била само привидна, да би са истом тобож умирио своју жену — суд није могао веровати, те је стога у смислу §§ 647, 653 и 143 у в. §§ 368 и 388 гр. п.п. ваљало и одлучити као у диспозитиву". По призиву тужилачке стране, Апелациони суд у Београду пресудом својом од 1 октобра 1935 год. Пл. 383/35, преиначио је пресуду Трговачког суда и менични платни налог одржао на снази по коме тужени има да плати тужилачкој страни 35.000.— дин. меничног дуга, са разлога: По изјављеном призиву тужилачке стране, а приступајући оцени призивних разлога по расмотрењу свих аката Београдски апелациони суд по своме слободном уверењу у см. § 368 грађ. парн. пост. налази, да пресуда првог суда не одговара закону, а да призивни разлози с обзиром на § 362 гр. п.п. стоје. Јер, странке су сложне, да је меница на суму од 35.000 дин. издата у Београду 1 новембра 1935 год. по којој је тужени акцептант а тужиља Кредитна Санитетска Задруга, с.о.ј. у Земуну пословница у Београду издавалац. Према томе спорна менпцаје исправна у см. §390 гр. п.п. а која има преимућства из § 103 мен. зак. Нема спора ни о томе, да овај дуг није до сада био враћен. Није спорна ни чињеница, да је тужени примио целокупну купо-продајну цену од продате њиве и задржао за себе. Спорно је само то, што тужени тврди, да су продате њиве његов део наслеђа, док тужилачка страна тврди да је то њихово задружно имање, пошто деоба није извршена. Меница Милана А., предата је за наплату Кред. Санит. Задрузи. Први суд је провео доказ саслушањем предложених сведока из одговора на тужбу, који су посведочили извесне моменте из доцнијег разговора између тужиоца Милана и туженог Душана, који се водио између ових на сахрани, парастосу, помену, даваном мајци тужиоца Милана, а на име да је туженн тражио од свог стрица, а пом. Милана да овај поцепа спорну меницу као и то, — шта ће да раде са оном „меницом". Апелациони суд ценећи у см. § 423 гр. п.п. по своме слободном уверењу исказ испитаних сведока, налази да је исти, баш с обзиром на околности под којима