Branič

СУДИЈА ИЗМЕЂУЗАКОНА И ЖИВОТЛ

13

схватања која сам сада истакао, а која су, да се сутски изразим на закону основана, постоји огромна разлика. Ми смо збиља далеко од доба апсолутизма када се судијама забрањивало „тумачење", као и од доба рационализма, које у главном обухвата време егзегетске школе. Па ипак се приговара да нема ту велике разлике и да се цео напор ове доктрине у главном своди на то, да се теорији о свемоћи закона да друга форма, јер се тиме та теорвја не руши, већ се само улога интерпретатора јако проширује, признаје му се већа слобода, — где је он уосталом увек закорачавао, — и пружају му се сигурније методе. Ти приговори у главном потичу од претставника школе „слободног права", који цео овај проблем схватзју у основи друкчије. Него да претходно поменем и остале могућности које пружа и ствара сам закон. Тако је у законском уговорном систему предвиђен и омогућен и такав уговор, по коме уговорне стране по својој слободној вољи могу своју спорну правну ствар изузети из надлежности редовних судова и за расправу које ствари могу искључити важење позитивних законских одредаба. То је избрани суд конституисан уговором странака који суди слободно, или бира слободно процедуру по којој ће судити, а који у својим закључцима није везан за законска схватања, већ суди по своме слободном уверењу и сзвести. Такав суд се по вољи странака одређује за сваки дати случај, његова је надлежност такође одређена вољом странака и у њему суде лаици које су странке слободно изабрале. Ту исто тако долазе берзански и други професионални судови као трговачких и занатских комора, који су додуше стални, али чија се надлежност уговором може прихватити и који суде слободно од закона држећи се обичаја, професионалних критеријума и појмова правде и правичности. Ту су најзад судови за односе послодаваца и раденика, чија јенадлежност истина одређена законом, али чије мериторно судовање није законом везано. Зар ово није доказ да је основна теза правног поретка, по којој је сутска функција зависна од законодавне, да је то традиционално правно начело самим законом измењено. И ако се не би могло рећи да је тиме умањен ауторитет закона, — јер се ту ради у ствари о пуној санкцији законског правила по коме је уговор закон за странке које су га закључиле, — ипак се слободно може тврдити, да је тиме принцип о универзалном карактеру закона као јединственом критеријуму за све и за свакога јако умањен. Законодавац је збиља тешко могао отићи дзље у омогућавању да дође до израза и да добије ауторитет сутске пресуде једно друго схватање о правичности, од онога које потиче из законских појмова, да се оствари ближи контакт између спорне празне ствари и судија који ће судити, од онога који се остварује у редовном судовању, него тиме, што је омогућио и признао свакоме право да своју правну ствар изузме од решавања по законским одредбама и да одреди судије или суд који ће му ствар расправити по своме уверењу и савести. Законодавац, дакле, не сматрада је изрицање правде његов монопол. Он напротив фаворизује и друга схватања и друге појмозе ван оних који потичу из закона, ван законских појмова. И што је најважније' то није никаква слабост,