Branič

СУДИЈА ИЗМЕЂУ ЗАКОНА И ЖИВОТА

17

нужне солуције, а сутска пракса не може из писаних закона, макар и најширом интерпретацијом, да извуче све правне појмове, не само зато, што је то изван људских моћи, већ и из простог разлога, шго је цела та област закона и правне примене само један мали део позитивног права. Закон је само један ослонац, ое је само једна индикација, он је само мали израз једног огромног активнтега који он није у стању ни да сузбије, ни да исцрпи, нити да скрене са великог пута којим он неминсвно стреми. Тај активитет је изван закона, па је зато погрешно сводити обавезну снагу позитивног права на ауторитет државе, пошто и сама организација државе претпоставља претходно постојзње позитивеог права, на коме би се та организацкја оснивала. Према томе, формално позитивно право нема ништа заједничко са постојањем једне организације, већ се оно оснива директно на ауторитету неорганизоване заједнице. Зато су обичаји ти који се првенствено имају констатовати пугем формалне процедуре, пошто су они не само еквивалентни закону, већ му историјски претходе на начин који је изван сваке дискускје. Зато је „живо право" много шире и дубље од Женијевог „слободног истрансивања права". Највећи део овога права уоиште не долази пред судове и развија се потпуно независно и слободно од државног поретка. Већина догађаја од највеће важности за правни живот догодили су се у историјском току у пуној кезависности од права државе, и о њима чак закони државе дуго успште еишта нису знали, као н.пр.: укидање ропства у Средњем веку, формирање модерног капитализма, трансформирање права својине у право заповедања и управе над најамним радништвом, формирање трустова и синдиката, развијање колективног уговора о раду ит.д. Зато судови треба да стварају конкрегно, динамично и слободно право и то не путем разних виртоузитета у тумачењу, нити путем разних ми стификација, већ слободно, отворено и са методом, црлећа податке из живога права друштва, узимајући у обзир објективни, социјални и економски циљ правнога правила, стварне интересе који су у питању и глас савеети о праведноме. То је т.зв. „слободно право" које заговарају многи правни писци и које има доста присталица. Одмах пада у очи, да концепција о слободном праЕу поставља и решава проблем који нас интересује из основа друкчвје. Ту како се види није реч о процесу интерпретације већ о слое бодном одлучивању на основу података из живота, из живога права друштва и свих других критеријума који уирављају рационалном мишљу човековом, али ксји су позитивни у оравном смислу само у толико, у колико их таквима сматра онај који одлучује. Но и поред тога мора се признати, да су објективне чињенице, које се употребљавају за оправдање оваког гледишта, такви догађаји из друштвеног живота, чија се стваркост и чије се постојање у истини не може порицати. Доста ако наведем, да чак ни типични преставник школе „правничког формализма" Георг Јелинек, који је сводио целокупно право на вољу закснодавца, није могао те чињенице порицати, већ је увидео, „да закони могу много мање, него што се то раније веровало". И ои је признао, да у животу друштва постоје правна правила ко а де ствују на