Branič
30
„Б Р А Н И Ч«
једнице, која га је и створила за своје потребе. Али у исто време оно је чувар културе уопште. Рећи да су народи ствараоци културе ннпошто не значи и доказати, да је ради тога потребно и еманциповање народа једних од других, као и издвајање појединих нацијоналних култура. Све те засебне нацијокалне културе, ако заиста иду за тим, да стварају општу културу човечанства морају имати међусобно цели низ додирних тачакз, Како је кривично право чувар културних тековина то оно већ и ради тога поприма интернацијонални карактер с обзиром да су извесне културне тековине заједничке свима народима. Основнн принципи свкх кривичних законика културних држава треба да су исти, барем у својој суштини. Само у појединостима може међу њима постојати нека разлика, а која настаје услед неких специјалних потреба појединих држава и народа. Али ради тих извесних потреба не мора кривично право да се враћа нацијоналним основима и да базира иа здравом правном сватању народа, како се то од стране нацијоналсоцијалиста тврди. Сви културни народи имају извесне заједничке или барем веома сличне циљеве и тенденције. Та појава запажа се и у кривичном праву. Као чувар културних тековина оно се с правом има да служи истим сретствима тамо, где жели да постигне те исте, заједничке циљеве и у томе баш и јесте та интернацијонална црта кривичнога права.
Јован В. Коштуница, судија Окружног суда — Нови Сад. Ако Је адвокат стално ангажован за иослове свога властодавца, ш ти су жжосло^м у континуитету, онда засгга-' релост за обављене послове почише тећи од последње рад^ње ш не узима се, да за*. сваки засебни посао тече самосгалжжсћ застарелост. Тумачење §. 928. грађ. зак. иоводом једне одлуке Касационог суда. Б. П. адвокат из Београда преставио је, да га је Београдска Задруга у новембру 1932 понудила да буде други (старији) стални адвокат банчин, али да је то он одбио а она га је од тада почела стално позивати и ангажовати од случаја до случаја за све деликатније и важније послове и предмете правне природе. Ово позивање трајало је редовно до половине месеца јануара 1934 године када је задруга ангажовала другог адвоката са сталним месечним хонораром. Дефинитиван прекид његових правозаступничких послова настао је концем маја 1934 а последњи правни посао за задругу је обавио 6 јуна 1933 год. У тужби је навео спорове и правне послове, које је свршио, па је тражио, да му се за обављене послове одмери хонорар у 247.880 динара. Тужена страна није признавала тужбени захтев, па се је између осталога позвала и на застарелост наводећи, да се застаре-