Branič

СУДСКА ПРАКСА

„Претходно, да се за расправу овога сшора имају применити ирописи Грађанског законика Краљевине Србије од 1 Јуна 1864 год. пошто туженит; има сталнж домицил у Београду, на коме подручју важе прописи овога закопа. Без утицаја је на питање примене закона околдост, да се туженик упознао и верио са тужиљом на Бледу, као и да туженшк ради у Земуну, те да би сеимао примешшг аустријскн Грађ. вак. нашто се тужилац у тужби и припремнам подпеску нозвао, .јер се поднетим уверењем Општине града Београда А. Бр. 23737/34 као јавнпм псправом § 406 Гр. н. п. утврђује, да је туженик од 1929 год. до 1934 год., као дана издања увер&ња, стално настањен у Београду, те се као њетов персонални закон има сматрати за!гон који важи у месту његовог пребивалишта, а то је Грађански законкк Краљевине Србије. „Потом, суд је ценио приговор туж,еног, да тужиља у с.мкслу уредбе од 4 јуна 1851 год. и законодавнога решења од 21/11-1852 год. нема право на накнаду нре но што Духовни суд одлучи о томе, па је нашао, да је ова.ј нриговор неуместан. Поменутн прописи решегва и уредбе односе се на, случај брачног испита, у коме би случају, духовна власт имала да констатује право на накнаду, а редо-вни трађански суд, да одмери висину. Међутим, у овом конкретном случају то не стоји. Овде је склопљен утовор, уомен, пзмеђу вереника, унрављен на вакључење међусобног брака, дакле једног 1 правног посла, а право на накнаду штете, на основу §§ 537, 540 и 553 Г. з. припада невољној" страни, у случају раскштућа уговора. „Прелазећш на оцену главне ствари суд је нашао: „Исказима сведока: М. Ј„ 0. П„ н М. К. којима суд верује, —. § 423 у вези § 368 Гр. п. п. као и самим признањем туженика, утврђује се, да је туженик верио тужиљу, као и да се свуда са њом по.јављивао као са вереницом и да је као такву свуда нрестављао. Најзад, овај, факат утврђује се и самим писмима тужениковим тужиљи, које туженик. није порекао, — § 408 Гр. п. п. Казивањем сведока М. Ј. н А. Ј„ којима суд верује, — § 423 у везн § 368 Гр. п. п. као н признањем туженика, утврђу.је се, да је туженик нозвао тужнљу у Беотрад, као и да је тужиља са мајком дошла. Исто тако, њиховиа казивањем утврђеио је, као и позивањем саме тужиље, да је туженнк тражио, да се венчање обавн око нравославног Божића, као и да је тражио, да се ножури са спремом и намештајем, и-зражавајући жељу о стилу намештаја. Писмом тужениковим од 22 новембра 1932 год. које туженик није оспорио, § 408 Гр. п. п„ исказима сведока А. и М. Ј„ као н признањем самог туженика — утврђује се, да је туженик, а без икакве кривице тужене, раскинуо верндбу. Према овоме, утврђено је, да је туженнк верио тужиљу, односно склонио уговор о браку са њом, —• § 531 Г. з., као и да је њетовом кривицом веридба раскинута. Па како према §§ 537, 540 и 553 Г. з. невољноЈ страни, у случају раскндн, уговора, припада ираво на накнаду, то .је туженнк дужаи ту накнаду датн тужиљи, као невиној страни, јер по § 800 Г. з. обавеза на накнаду штете постаје онда, кад се штета неком учини на има.њу, правима или личноети. Како је пак тужиља, поводом ове веридбе, претрпела штету кажо на имању тако и на личностн, то је туженик дужан, да јо.ј да и еквиваленат за ту штету. По § 818 Г. з. та се штета процењује. Па како је тужиља фактичке штете имала у 38.560 дин. о чему је поднела доказе, то је туженик. пошто се та штета доказима уз тужбу утврђена, — §§ 423, 408 и 368 Гр. п. и., дужан да ову штету тужиљн накнади. „Суд је ценио и захтеве тужиље, да јој је туженик дужан да нлагл, накнади и 100.000 дин. на, име смањеног девојачког утледа и претрпљене срамоте, па је нашао, да је ова.ј захтев потпуио уместан. Тужиља је ћерка позиатих родитеља, о њеној се веридби знало свуда, налазила се тада у добу ка.да је требала да се уда, и раскид веридбе морао јој је нанети великн моралнн уштрб, јер околност да је била верена, па ускоро веридба раскинута, имала је и нмаће за тужнљу већнх последица ио њену будућност. Па како по § 818 Г. з. треба се све довести у првашње стање, или, -ако то не може, онда да се процеии. Па како се ова штета не може у прваигње стање довестп. то је суд одмера.ва по својој слободној оцени, — § 368 Гр. п. п„ одмеравајући је у потпуности по тужбеном тражењу у 100.000 динара. „Суд се није упуштао у тужбени захтев за спремање елегантних тоалета, ципела и мантила ради доласка у Беотрад тужиље, пошто је тужиља од тога захтева одустала на расправн 22 маја ове године. „Суд је ценио приговор туженика, да ираво на накнаду штете може произаћи само у случају раскида брачног исппта, а не и у случају раскида веридбе, која је без икаквог правног дејства, те да по томе ни тужиља нема