Branič

СУДСКА ПРАКСА

139

§ 27 зак. о адв. није укинут те се према, томе адвокатски хонорар може доказивати ако је уговорен писменом исправом. Навод у призиву под 2 да је по §§ 531 и 532 грађ. зак. довољан усмени уговор и да § 27 зак. о адв. нема места примени у овом случају —■ не стоји, јер пом. прописи грађ. закона нису у опреци са §-ом 27 зак. о адв. пошто овај законски пропис говори да се уговор о хонорару може доказивати само писменом исправом, а не каже да усмени уговори не важе, те према томе ова два зак. прописа нису у опреци један с другим. Навод у призиву, да је заклетва туженога ирелевантна, јер је уговорено месечно по 1.500 динара без обзира на квалитет и квантитет послова у дотичном месецу, а уговор је имао важности до отказа пуномоћија — такође не стоји, јер је заклетвом тужене стране, којој је први суд поклонио вере, доказано да не стоји што је тужилац у тужби представио §§ 473 и 474 гр. п. п." По ревизији тужиоца, Касациони суд у Београду пресудом од 17 новембра 1936 год. Рев. 1428, потврдио је пресуду Апелационог суда, са разлога: „Исиитујући пресуду призивног суда у смислу § 598 гр. парн. пост. поводом ревизије тужиоца, Касациони суд је нашао: Тужилац наводи ревизијски разлог из тач. 2 § 597 гр. п. п. у томе, што први и призивни суд нису извели доказе понуђене од тужилачке стране, а наиме што нису испитали сведоке о томе, да је између тужиоца и туженика закључен усмен уговор по коме је тужилац имао да заступа туженика по свима предметима за месечни хонорар од 1.500 дин. Узимајући у оцену изнети навод ревизије Касациони суд налази, да је исти неоснован јер је по § 371 гр. п. п. суд овлашћен да одбије доказе које су странке предложиле, а суду се не чине важним за одлуку, те је у конкретном случају суд био овлашћен да наведене доказе одбаци, а и по нахођењу Касационог суда саслушање пом. сведока било би излишно, пошто се по § 27 зак. о адвокатима ваљаност погодбе о адвокатској награди може доказивати само писменом исправом. Даље тужилац истиче и ревизијски разлог из тач. 4 § 597 гр. п. п. јер сматра да је погрешна правна оцена првог и призивног суда, да уговор о адвокатској награди не може бити усмен као по §§ 531 и 532 грађ. зак. усмени уговор има силу и важност као и писмени, а § 27 зак. о адв. односи се само на појединачне послове за које се утврђује хонорар, те је погрешно налажење првог и призивног суда, да тужилац нема права на хонорар по тужби. По нахођењу Касационог суда не стоји ни овај навод ревизије јер је правна оцена ствари дата од првог суда, коју је усвојио и призивни суд правилна и на закону основана пошто се по § 27 зак. о адв. важност погодбе о адвокатској награди може писменом исправом дозазивати, у којој има бити назначен износ награде, начин плаћања исте и остало што наведени зак. пропис предвиђа. Међутим тужилац није поднео писмену исправу по којој би имао право на месечни^хонорар у 1500 дин. нити је утврђено, да би имао право на тражену награду, већје напротив саслушањем туженнка утврђено, да за означено време није обавио ниједан адвокатски посао за туженика. Навод да је у овом случају погрешно примењен пропис § 27 зак. о адвокатима, и да се исти односи само на појединачне послове, неуместан је, јер овај зак. пропис говори о награди адвоката за труд, без обзира на то, дали је у питању појединачни посао или заступање по више послова, те су први и призивни суд правилно нашли да се пропис § 27 зак. о адвокатима има у овом случају применити; и Најзад, неоснован је навод тужиочев, да је на расправама код првог и призивног суда подносио доказе о пословима, које је за време означено у тужби тужилац за туженика обавио, јер се то из расправних записника не види, већ се напротив у пресуди првог суда констатује, да тужилац те доказе није поднео" Висина адвокатске награде, за рад по кривичним стварима, мора се доказиваши аисменом исвравом, без оОзира шшо је ио § 317 од. II. к. с. п, дозвољена слободна иогодба о награди. (Пресуда Касационог суда у Београду, од 26 јануара 1937 год. Рев. 523[36), У правној ствари тужиоца М. С. противу Л. Т. због адвокатског хонорара, Окружни суд за град Београд пресудом од 15 јуна 1935 год. По-2428|35-18, осудио је туженика на плаћање тужбеног трвжења, са разлога: Дужилац је навео, да је туженика бранио пред овим судом као кривичним, због већег броја кривица и да је са истим после дате одбране у истражном