Branič

СУДСКА ПРАКСА

141

или после одмерене награде од стране кривичног суда, а које примедбе Апелациони суд усзаја као обавезне. По ревизији туженика Касациони суд у Београду, пресудом од 26 јануара 19-37 год. Рев. 523/2|46, преиначио је пресуду Апелационог суаа и тужиоца одбио од тужбеног захтева, са разлога: „Испитујући пресуду призивног суда у смислу § 598 гр. п, п. поводом ревизије туженика, Касациони суд је нашао: Дуженик у својој ревизији побија пресуду призивног суда због погрешне правне оцене и противуречности са парничним списима — § 597 тач. 3 и 4 гр.п.п. ЦенеНи истакнуте ревизионе разлоге, Касациони суд је нашао: да је ревизиони разлог погрешне правне оцене законски оправдан, И ако је чињеничким стањем у побијаној пресуди, које је меродавно и за ревизиску одлуку, утврђено § 368 гр. п. п. да је постојао усмени уговор између парничара о хонорару, Касациони суд налази да таква погодба-уговор не може произвести правно дејство. Призивни суд је у смислу § 605 гр. п. п. саобразно правном схватању израженом у закључку Касационог суда од 13 маја 1936 год. у разлозима своје пресуде правилно констатовао, да слободна погодба о висини хонорара у смислу § 317/11 кр. с. п. и § 27 Зак. о адв. није забргњена. Али ма да се уговори овакве природе не могу третирати као правно недопуштени, призивни суд је при оцени основаности тужбеног захтева требао да узме у обзир и § 27 став I реч. 2 зак. о адвокатима који прописује: „да је за ваљаност погодбе потребна г.исмена исправа у којој има бити назначен износ награде". Па како у овом случају, према утврђеном стању ствари не стоји писмени уговор, то је тужбени захтев законски неоснован, јер се према наведеном законском пропису усмена погодба о хонорару не може парницом остваривати". Јован Д. Смиљанић, секретар Касационог суда у Београду. Прамедба уреднишшва. — Ове две важне одлуке које нам је саопштио наш вредни сарадник г. Јован Д. Смиљанић имају особени значај за адвокате, који треба увек да саставе писмени уговор о награди, ако желе да он произведе правно дејство пред судом. Нејасне законске прописе по овом питању, Касациони суд је протумачио и сувише строго, донекле противно интенцијама законодавца. Пре свега, ако би се узело да је остао на снази закон о адвокатима после доношења гр.п. п., он као ранији од гр. п. п. важио би само у материјално-правним одредбама. У процесним одредбама, овај би закон имао да следује општу ситуацију о слободи доказа из § 369 гр. п. п. јер у противном, имамо данас парадоксалну ситуацију, да се готово сви односи могу пресуђивати свим доказним средствима, изузимајући само уговор о награди адвоката. Сам Касациони суд не каже, да ли и тај уговор подлеже слободној оцени доказа, јер тужени клијенат може сигурно спорити да је уговор правилно закључеи, да су чињенице неистинито утврђене и путем сведока утврђивати постОЈање другог, у ствари усменог уговора о награди. То је логика у крајњој линији схватања Касационог суда и тада писмени уговор о награди адвоката не вреди ништа. Ништа мање је Касациони суд био строг и у оцени § 317 од. II. крив. суд. пост. ма да појам слободне погодбе о награди неминовно повлачи и слободни доказни систем о тој награди. Касациони суд и овај пропис везује за § 207 зак. о адвокатима противно интенцијама законодавца и доказном систему гр. п. п. Веома ћемо радо објавити критику горњег схватања Касационог суда у нашем листу и евентуалну ранију праксу као и праксу других Касационих судова у нашој држави, пошто горње две одлуке премашају значај обичних одлука и стављају цео један ред — адвокатски у веома тежак положај: да се не може користити слободним доказним системом из гр. п. п. који стоји на расположењу свима грађанима и коме се не противи зак. о адвокатима.

Уговор, којим иродавац. задржава својину продате сшвари до дефинишивне исалаше куиовне цене, ио закону је доиушшен. Пресуда I грађ. већа Касационог суда бр. Рев. 1535 од 17. децембра 1936. год. „Испитујући пресуду призивног суда у смислу § 598 гр. парн. пост. поводом ревизије туженика, Касациони суд је нашао: „Заступник тужене стране у свом ревизијском писмену побија пресуду