Branič

П Р И К А 3 И

147

аог§ш Бе1 Уессћго, [.егјогп сЛ рј 1 о 8 о П а с! е 1 БјгЈКо (Тегга есЈЈгЈопе гјуе!ји1а е ассгебсш(а, Кота 1936). Прво издање ове књиге, из 1930 године, приказао је г. Ђ. Тасић у фебруарском броју Архива за правне и друшшвене науке од 1931. У кратком размаку времена од шест година појављује се, ево, и њено треће издање, што је доказ не само живог интереса који постоји у Италији за филозофију права, него и пдличног пријема на који је књига наишла и у пишчевој отаџбини и у иностранству (преведена је, између осталог, на шпањолски и францугки језик). Име аутора, најистакнутијег филозофа-правника савремене Италије, данас је једно светско име: редак је случај да се при расправљању којег општег проблема филозофије права оно не цитира. Нашим правницима уосталом г. Ое1 УессћЈо није познат само преко цитата. Ми смо имали задовољство да се недавно и непосредно упознамо с његовим гледиштима у чланку Ното шгШсив и недовољносш права као живошног правила који је г. Бе1 УессШо објавио (у преводу г. Ђ. Тасића) у Архиву за фебруар 1936. Г. Ое1 Уессћјо осем тога стоји на челу КМ51а Јп1егпа2Јопа1е сП {ПозоИа <1е1 ОЈгШо, једнога од водећих европских часописа за филозофију права. Но његова научна активност није тим исцрпена. На међународним конгресима и састанцима, на којима га врло често срећемо, он с пуно части претставља научну мисао своје земље. У нашој земљи, најзад, он има низ својих ученика, поштовалаца и пријатеља. Ми овом приликом немамо намеру улазити дубље у доктрину о праву г. Дел Векија. Задовољићемо се да упутимо на само дело и на поменути приказ г. Тасића, у коме су изнети главни моменти Дел Векијевог учења. Подвлачимо само његов општи идеалистички став према праву; бавити се филозофијом права и писати књигу о њој у наше доба, претпоставља уосталом већ известан идеализам. Оријентисан у духу нео-кантизма, Дел Векио у своме развоју неће поћи оним путем који је у Немачкој на пример довео до нео-критицизма и до логичког критицизма једног Келсена и Лауна, него ће се, по речима Ле Фира, определити за један морални критицизам. Он верује да изнад позитивног права постоји природно право и да је оно израз моралних вредности чији је носилац личност и њена савест. Као што је против тираније логике, он је тако и против примата материје, била она и друштвена, и против насиља државе. С друге стране он је зато више етичар, спиритуалист и индивидуалист, него што је социјалан у реалистичком смислу речи; идеалист и можда мистичар више него што је модеран и строго научан. Али је у накнаду за то носилац најлепших традиција латинске правне мисли, коју је, сву напојену искуством античких цивилизација, још и обогатио Кантовим моралним императивом и теоријом дужности. Дубоко хуман, синтетичан, уравнотежен, јасан и елегантан, Дел Векио је свакако данас један од најизразитијих претставника романског правног духа. Слично Женију у Француској, он у Италији продужава етичку грчко-римску и хришћанску традицију У праву. Желимо, међутим, да подвучемо овом приликом необично широк интерес који г. Дел Векијо показује и за правну науку мањих народа, интерес на који нас нису навикли други велики европски писци. Што је такву улогу узео на себе, међ првима, баш један од италијанских писаца изгледа нам разумљиво, пошто су и они могли осетити неправду те врсте: ми лично бар имамо утисак да се у светској науци ни италијанским ауторима не указује увек она пажња коју они стварно заслужују. Исти је случај и с Русима уосталом, а узрок вероватно треба тражити у мањој раширености њихових језика. У Европу су заиста продрли поглавито они који су писали на страним језицима или су преведени на њих; од Руса поменимо примере Коркунова, Петражицког и Виноградова, од живих Миркин-Гецевића и Гурвића. Дајући пуног маха своме племенитом интересу за научна стремљења свих народа, г. Дел Векио је у другом и трећем издању својих 1 ,е2шш, у историјском делу који заузима више од трећине целе књиге. посветио сразмерно велико место и филозофији праза у Шпанији, Латинској Америци, Румунији, Угарској, Грчкој, Холандији, Пољској, Русији, Чехословачко!, Бугарској и Југославији. Још странице ^тзЈа ш{егпагЈопа1е сП ШозоИа сЈе! БјгШо су у више мзхова указивале гостопримство нашим писцима и њиховим делима, и верујемо да и ту највише иницијативе припада г. Дел Векију. У горњој књизи он је нашој земљи посветио једну и по страну. Пошто је поменуо старије српске, хрватске и словеначке ауторе, Бе1 Уессћјо констатује да су у новије време студије филозофије