Branič

П Р И К А 3 И

149

спекулацијама и симпатије за Канта и Хегела, и у томе види заједничку црту измећу Срба и Немаца са севера. Г. Живојина Перића обележава као претставника догматичког позигивизма који је први код нас филозофски-правно обрађивао проблем тумачења, а.чи који није усвојио социолошки правац. Г. Тому Живановнћа карактерише као писца који је преко кривичног права обрађивао општу правну теорију и да је под немачким утицајем, специјално под утицајем Ад. Меркела. Михаило Лановић се ослања на Шомла, а Б. С. Марковић обрађује проблем правичности на подлози динамичног схватања права и инспирисан је у главном француским учењима. За нашу социологију констатује да је на њој до сада мало рађено, али да зато социолошки правац у душтвеним наукама није био занемарен. Нарочито је социологија нашла код нас свој сурогат у много обрађиваној историЈи. Г. Слободан Јовановић који се, каже, моме сматрати оснивачем југословенске правне социологије, обрађивао је социолошке односе између полигике и морала. — Као претставника социалне филозофије у нас наводи Бориса Фурлана, присталицу природног права на бази Кантове фило^офије, Горазда Кушеја који је под утицајем нео-кантизма и Леониду Питамицу с келсеновском методолошком основом. За Станка Франка вели да заступа филозофију вредности и културе у духу руске науке блиске немачкој. У руском духу раде најзад и Евг. Спекторски и Т. Таранозски. — Г. Ђ. Тасић претставља, међутим, према Сауеру. неку врсту синтезе свих ових праваца у облику социолошко-идеал стичке социалне филозофије с историјско филозофским тенденцијама. За Тасића је, каже, друштвена истина социолошка чињеница управљена у смислу регулативних идеја, а то је пут који у свему одговара немачкој науци. — Тако Сауер, говорећи о Југославији, инсистира готово искључиво на утицајима под којима се развија наша друштвена наука. Остављајући на страну питање да ли је то све што се има рећи о нама и да ли је то довољно, морамо изразити наш угисак да он наглашава можда више него што одговара стварности оријентацију наше државно-правне филозофије у смислу немачке науке. Интересантан је Сауер за нас, између осталог, и онда кад говори о савременим политичким доктринама, лкберализму, марксизму, фашизму и н?ционалсоциали<му. Том псиликом он посвећује неколико топлих речи демократији, бранећи је од неоправданих пребацпвања и ода!ући јој признање као режиму који најбоље омогућава формиране великих духова и њихова стварања, што се, напомиље оа дискретно својим савременицил.а, дана л лако заборавља. Спеииално пад либерализма у Немачкој тумачи тиме што су по рату гсрњи слојеви, који су носили демократкју, осиромашили, а маса, која је доспела у још тежи положај, није зиала шта да ради са слободом Јер је лнб; ралиЈам по Сауеру, добар режим само за срећна времена и одговара сзмо вел ким и племенитим природама. Демократија од једног национал-социалнстичког писца није могла доби и лепш:! комплименат, ма колико он мало утешан био по стање у његовој земљи. На крају књиге, кад говори о „смерницама" (1*еИ5а{ге) једног европског програма за филозофију права и дрмаве, Сауер без довољно образложења звони на узбуну против бољшевичких и анархистичких опасностн, које, вели, иду за уништење;и европске културе да би на њеним рушевинама поставиле нове принципе које ће да спроводе сгране расе. У одбрану од тих рушилачких тежњи, нарози носиоци европске културе треба да се организују, али да се претходно пречисте и стегну у својим националним заједницама. 'Гоме смеру треба да буду упућене и државо-правне и друштвене науке. — Више се слажемо са Сауером У областима мање политичким а више правним, онде на пример где он, говорећи о изворима права, помиње према захтевима службене национал-социалистичке доктрине, и програм партије и вољу вође (Раг1еЈрго§гатгп ипс! Рићгег\уП1е), што чиви са свим могућим резервама и вероватно више по дужности него по убеђењу. Узевши у обзир прилике под којима ради, Сауерово дело не смемо уосталом мерити искључиво научним критериумом. По који реверанс учињен овде-онде национал-социализму морамо разумети и као дужан данак званичној немачкој науци. # * * Између ова два дела објављена у исто време нз исте области од писаца двеју земаља са сличном политичком идеологијом порећења се готово и сама намећу. Због огромног материјала који су обухватили на релативно малом простору, оба писца су истина принуђена да се задрже само на најкр)пнијим проблемима, да формулишу већ устаљена мишљења и извуку најопштије закључке