Branič

316

.Б Р А Н И Ч

причињену његовим стварима на личности или стаарима трећих лица. Италијански Касациони суд у својим одлукама од 15. јула 1932. и од 9. марта 1933. год. сматра грађански одговорним оног тераоца — сопственика аутомобила који је аутомобилом располагао у времену причињене штете ма да га у то време није био потпуно исплатио продавцу. То долази отуда, што је код аутомобила кад се појављује питање грађанске одговорности, немогуће применити друга приватно-правна начела садржана у клаузули на пр. да аутомобил до дефинитивне исплате остаје својина продавца. У истом смислу су и извесна американгка законодавства донела прописе. Али, друга законодавства сматрају да сопственик аутомобила може бити грађански одговоран за штетз? само онда ако је у тренутку несретног догађаја сам управљао колима или то право пренео односно одобрио употребу кола каквој другој особи. Под појмом држања кола подразумева се не само фактичко већ и правно држање. Тако је француски Касациони суд нашао у одлуци Сћатђге с!е5 Редие1е§ од 15. децембра 1930. год. Енглеско законодавство, усвајајући начело објективне одгозорности за штете нанете аутомобилима трећим лицима, сматра одговорним за штету она лица која су у тренутку несретног догађаја вршила контролу над аутомобилом. Природа одговорности и њене последице у вези су са системом о одговорности који се прихвати. Основ вануговорне одговорности налази се у погрешци причиниоца штете. Код посредне одговорности спорно је само да ли се њен основ налазн у самој погрешци лица (газде) које је узело у своју службу директног учиниоца штете (си!ра т еН§епс1о е! ш уј§!1ап(Зо) или у феномену преноса правних последица грешке правог — материјалног причиниоца штете у односну на имовину сопственикову — газдину, слично појму претставништва. Грешка учиниоца штете сматра се као саставни део одговорности и исту по општим прописима из грађ. парн. поступка имао би да утврди оштећени. То је међутим у овој области права утврђено као недовољно, па је нарочито законодавство овде унело више праведности и тиме проширило основ одговорности. Аналого начелима предвиђеним за уговорну одговорност и прописима из радничког законодавства у којима се први пут појављује појам ризика кад је потребно одредити лице на коме лежи доказ утврђивања кривице, дужност доказа о кривици, односно о непостојању кризице, пренета је на учиниоца штете. Аутомобилско законодавство је се дакле кретало у два правца: у односу на одговорност учиниоца штете и његовог газду, установљена је претпоставка о постојању погрешке на терет учиниоца штете од које се овај може ослободити само ако утврди ситуације тачно предвиђене у закону. С друге стране, уз одговорност учиниоца штете, постављена је у неким законодавствима и акцесорна одговорност газде. Грађанска одговорност сопственика или држаоца моторних кола оснива се у неким законодавствима на објективној одговорности њиховој независно од ма какве грешке тераоца. По другим законодавствима овде је у питању само акцесорна или солидарна одговорност уз одговорност тераоца — директног причиниоца штете.