Branič

МЕЂУНАРОДНА ГРАЂАНСКА ОДГОВОРНОСТ итд. 335

ворности и ако је основана бојазан да се услед постојања објективне одговорности аутомобилиста осигурани прим повиси а не смањи. Као закључак, извештач г. Улрих, предлаже, да се постојеће обавезно осигурање у Немачкој прошири на сва кола, с тим да се у погледу плаћања осигурања уведе најстрожија контрола преко осигуравајућих друштава и полиције. Необнављање полисе осигурања или неплаћање осигуравајућег прима треба да има за последицу одузимање права превознику на вожење аутомобила, и то у неку руку аутоматски, одмах по сазнању. Однос осигурача према оштећеном не би се мењао, само за непокривене ризике, као на пр. за недозвољену употребу кола када би њима била причињена штета, требало би наћи гарантију код заједнице, дакле код свију грађана, јер су сви грађани овој опасности подједнако изложени. Извештај г. Улриха спретно је допуњен извештајем г. Жано-а, који налази, да су у Немачкој обавезно осигурана једва 5% кола у аутомобилском промету и да декрет Министарства саобраћаја од 11. јула 1936. год. погађа само неосигураног тераоца а не и држаоца — детентора. Што се тиче директне акције оштећеног против осигурача, треба водити рачуна о томе, да и осигурани мора да има удела у евентуалном спору за накнаду штете, јер је до спора дошло баш услед његовог поступка. Оштећени, кад би знао, да мора и осигураног да тужи са осигурачем, био би умеренији са захтевима. И правничку конструкцију лакше је изградити ако ставимо оштећеног с једне стране у спору а осигурача и осигураног с друге стране. У овом случају заштита би била ефикаснија. У погледу ексцепција, Римски институт је установио, да осигурач може истаћи оштећеном недостатак воље — пристанка приликом састава уговора, али не може истакнути ексцепцију која би се односила на догађај настао после акцидента. Проширење без мере појма осигурања у корист оштећеног могло би осигурање само довести у питање, али ипак не треба пропустити ни једну меру, којом би се ишло на то да се оштећени ефикасно заштити. Извештај г. Џонсона односи се на начин обавезног осигурања аутомобилске одговорности у Великој Британији и на калкулације полисе и осигуравајућег прима. Енглеска је осигурање свела на научну базу, основану тачно на статистикама и категоријама, а ова метода показала је добре резултате за пет година пословања уз осигурање неограниченог износа оштете. Кола су подељена на приватна и трговачка и не могу мењати своју првобитну намену, иначе осигурање престаје да важи и осигурани се излаже великим казнама. Том приликом утврђује се и ко може кола возити. Ако би које друго лице возило кола, осигурање престаје а возилац и држалац — сопственик, излажу се том приликом великим казнама и сносе сав ризик осигурања. Приликом осигурања води се тачна контрола о томе колико су километара осигурана кола прешла и колико се претпоставља да ће прећи, као и којом природом превоза се кола баве, пошто