Branič

308

,Б Р А Н И Ч"

и доведе у питање. За то је управа правничког удружења добро урадила, што је постављајући у јавности поред осталих питања и питање условне осуде. омогућила, да се претеће расположење од ње на време огклони и направи места увиђавности, да условна нсуда, ако се само где треба и правилно примењује, не само да иије штетна него напротив, да је једна врло добра и целисходна кривично-правна установа нарочито у савременим односима људи ■о друштвеним приликама, кад нико није сигуран, да можда колико сутра, као случајни кривац неће сести на оптуженичку клупу. Што код нас условна осуда (као и све наше ново кривично законодазство) у примени до сада није показала задовољавајуће резултате узрок томе није само код судова него више у аномалији, да ми још ни данас немамо јединственог Касационог суда и због тога ни могућност озбиљног стварања једне јединствене судске праксе, на коју се судија у примени веома деликатних прописа условне осуде може да ослони, па донекле и самим овим прописима. Кад то кажемо ми не мислимо на садржину прописа него на њихову изузетно лошу техничку обраду и непрегледност. Прописи о условној осуди овакви какви су, противно техници закона више личе, као да су преписани из каквог уџбеника него на закон, недовољно су прегледни и због тога и судијама теже приступачни. Код њихове примене забуну унеколико ствара и то: што условна осуда овим називом није по свом појму ни у закону ни у науци терминолошки правилно означена. Не ради се код условне осуде о условљавању осуде, која као чисто процесни појам постоји без обзира на то, да ли ће се казна по осудној пресуди извршити или ће остати неизвршена, него о изреченој казни у њеном извршењу као материјалном-правном појму. Ако осуђеник за време кушње, у испуњењу постављеног услова, не учини друго које кривично дело, осуда ипак као процесна чињеница остаје и даље, али се за то што је осуђеник испунио пресудом постављени услов, гаси право државе да према њему изврши казну. За то дакле, условна осуда није то, него условна казна. Да је појам условне осуде овако схваћен и у називу означен, не би свакако ни законодавац пао у погрешку, да у систему кривичног законика условној осуди да место између прописа о учиниоцу с којим садржајно и логички нема довољно везе, него између прописа о санкцијама за кривца, где јој је као кривично правној санкцији своје врсте, њено право место. Закон условну осуду допушта код осуда на строги затвор до шест месеци, на затвор до једне године и на новчану казну, начелно код свих врста кривичних дела под претпоставком, да осуђеник није био раније осуђиван због злочинства или за последњих десет година на казну строгог затвора или затвора преко месец дана; а кад ће се применити, то је ствар слободне оцене кривичног судије. Овде се одмах поставља питање, да ли је то добро, што се условна осуда начелно допушта код свих врста кривичних дела. Изгледа да то није добро и да би с обзиром на наше олште прилике и нашег просечног судију, који долази у о.бзир за примену условне осуде, требало допуштеност њене цримене бар код неких врста и појединих кривичних дела, тежих по последици, потпуно искључити. .