Branič

•350

.БРАНИЧ"

жилац предложио, да суд пресудом утврди право својине тужилачке фирме на пописатој каси и нареди да се та каса изузме из списка пописа. Заступник тужене стране на рочиштима је оспорио основаност тужбе и предложио, да се тужилац одбије од тужбеног тражења са следећих разлога: 1) Што није утврђено да фирма „Т" није спорну касу исплатила; 2) Што наведени уговор између тужилачке фирме и фирме „Т" нема дејства и према туженој страни, као према трећем лицу, пошто тај уговор није објављен у смислу § 303 а грађ. зак.; 3) Што је спорна каса исплаћена на тај начин, што је фирма „Т" издала тужилачкој фирми бланко меничне акцепте у износу куповне цене спорне касе. Првостепени је суд пресудом иставио спорну касу из списка лописа и тужену страну осудио на плаћање парничних трошкова. - Противу ове пресуде тужена страна је изјавила призив побијајући исту у целину и предлажући, да се иста укине или преиначи и тужилац одбије од тужбеног тражења са следећих призивних разлога: 1) Што је првостепени суд донео пресуду с обзиром на уговор о задржању права својине на продатој ствари закључен између тужилачке фирме и фирме „Т", ма да такав уговор не предвиђа наш грађ. законик. Па како је исти противан јавном поретку има се сматрати као забрањен; 2) Што и под претпоставком, да је овакав уговор допуштен, тужилац нема право својине на спорној каси, јер је уговором о купопродаји тужилачка фирма уговорила, да јој фирма „Т" за обезбеду куповне цене изда бланко меничне акцепте. Призивни је суд пресуду оснажио, а призив није уважио са ових разлога: 1) И ако грађ. зак. нема одредаба о случају задржавања права својине на продатој ствари, суд сматра, да је овакав уговор допуштен пошто налази, да није противан јавном поретку §§ 13 и 538 гр. зак. ; 2) У прзостепеном поступку није утврђено, да је тужилачка фирма примила меничне акцепте за обезбеду овога потраживања куповне цене за спорну касу од фирме „Т". Па и кад би тужилачка фирма и била обезбеђена на тај начин, то не значи, да она мора користити само тај начин обезбеђења, а не и неки други, јер је сваквме слободно, да своје право употреби или не употреби. Заступник тужене стране изјавио је на ову пресуду ревизију наводећи: да је погрешно становиште призивног суда, да је у конкретном случају у питању рас1иш гезегуав догшгш, по ком пак правном основу тужиоцу припада право на продатој ствари, јер је то споредан уговор који није нормиран ниједним прописом грађ. законика, па се не може узети као доказ о својини. Касациони суд ревизију није уважио, а пресуду је оснажио пресудом од 17-ХЦ-1936 г. Рев. 1535/1/36 са разлога: што не постоји ревизијски разлог погрешне правне оцене, јер је призивни