Branič

ХОРИЗОНТАЛНА (ЕТАЖНА) СВОЈИНА НА ЗГРАДАМА

431

У нашој држави оза могућност не постоји, јер нашим новим земљишнокњижним законима овакви власнички односи изречно су забрањени, а на подручју важности аустр. општ. грађ. законика овакве односе забрањује и специјални закон од 30 марта 1879 године. У систему тапија, односно на подручју важности српског грађанског законика, спорно је да ли су овакви власнички односи дозвољени, али све и када би били, у тапијском систему етажна својина је технички неизводљива. Потребно је, како рекосмо, да се донесе закон о етажној својини, али с тим да овај важи само за веће градове, привредне и саобраћајне центруме, где се његова потреба и осећа. Законом о етажној сзојини поставиле би се нове норме у нашем приватном праву. Поред својине и сусвојине на идеалним деловима имали бисмо и трећу врсту власничких односа, етажну својинут. ј. хоризонталну својину на зградама или тачније реалну сусвојину, јер, по нашем мишљењу, етажна својина у суштини исто је што и сусвојина на идеалним деловима, само није изражена у одређеним аликвотним деловима у односу на целину, него у деловима одређеним у нарави. Обично сувласништво састоји се у заједници права на цео објект, а реално сувласништво на зградама постоји као самостално право на конкретан, у нарави тачно одређен, део једног објекта. Али ова подељеност у нарави постоји само с правног гледишта, јер изузев крова једне зграде и патоса, односно земљишта испод приземља, физички је немогуће остварити хоризонтално, а на унутрашњим деловима зграде, ни вертикално самостално власништво. Патос између станова не може се сматрати као самостална својина једног власника, јер патос горњега стана једновремено је и плафон доњега или приземља. Зидови између појединих станова, у случају својине на становима, служе заједничкој употреби и де факто су неподељено сувласништво двојице сувласника. Ходници између и покрај станова могу бити само заједнички. На степеницама од приземља и између спратова могло би постојати самостално власништво, али би и ове служиле заједничкој употреби више лица. Све ово повлачи са собом многобројне односе непознате код својине и сусвојине на идеалним деловима. Реална сусвојина искључује могућност вољног и присилног раскидања заједнице која де факто постоји, искључује могућност материјалне поделе која се може тражити и остварити код обичног сувласништва. Код реалног сувласништва сваки од заједничара има сва три елемента права својине: шз и!еп(1ј, {гиеп(11 1 ађи1епд1 и сва три самостално врши, али је у томе вршењу ограничен правима и интересима осталих чланова заједнице. Уосталом код етажне својине, односно реалног сувласништва, с1е шге, не може се ни тражити раскидање заједнице, пошто ова правно и не постоји. Овакви односи у реалном сувласништву повлаче многобројне до сада код нас законом нерегулисана односе, а ови односи изазивали би честе и каткада врло деликатне интервенције власти, па је потребно законом о етажној својини ове односе што детаљније регулисати. При доношењу овога закона потребно је да се користимо страним законодавством и праксом, која тамо