Branič

СУДСКА ПРАКСА

589

рењу Управе Казненог Завода у П. од 21 марта 1935. г. 6р. 3249, које се налази у снисима, жалилац је у том заводу издржавао казну од 28. маја 1928. г. до 4. фебруара 1932. г. када је из завода пуштен на условни отпуст, који му је истекао без опозива 10. јуна 1934. г. Како се у смислу § 32 зак. о изврш. казни лишења слободе, казна има сматрати потпуно издржана, тек онда кад је условно отпуштени осуђеник успешно до краја провео време, за које је условно отпуштен, то осуђенику тече трогодишњи рок предвиђен у § 90 к. з. тек од 10. јуна 1934. г , а не од 4. фебруара 1932. г. како, то тужилац рачуна. Умесно је, дакле првостепени суд установио, да је молба жалиопа преурањена, па је зато ваљало жалбу овог потоњег као неосновану на основу §331 од. 3. к. п. одбацити. Нетачно је правно становиште Окружвог суда, да се повраћај часних права може тражити након истека три године после издржане, застареле или опроштене казне само у случају, када је изречен трајан губитак часких права. Према оваквом тумачењу § 90 к. з., она лица која су осуђена на временски губитак часних права, дужи од три године, (дакле четири или пет година) била би у горем положају, него она која су осуђена на трајан губитак часних права, јер би се ова, па макар и испуњавала услове из првог одељка § 90 к. з. у сваком случају враћала истина, самим истеком времена — тек по истеку одређсног времена (после четири или пет година), а то не може бити смисао закона. Одељак други § 90 к. з. одређује само то, да се осуђеноме, који је осуђен на губитак часних права за извесно време ова враћају самим истеком тога времена, али он не искључује примену првог одељка истог параграфа у случају губитка часних права на извесно време, али дуже од три године. Истина да се у првом отељку § 90 к. з. помиње само случај из § 46 од. 1. к. з. (т. ј. трајног губитка часних права) али се аг§ишеп(о а шајоп ај тшш; мора закључити, да благодат предвиђена у случају трајног губитка часних права (што претставл,а тежу казну), под једнаким условима, вреди и у случају губитка тих права за извесно време (што претставља блажу казну). 34. — Закон о штамаи у чл. 89 поимеице набраја, које одредбе опшшег дела казненог закона важе и за кривична дела учињена иутем штамие, па пошто у иоменутом члану није наведена одредба о заблуди § 20 к. з. — то се ова одредба не може узети у обзир код кривичних дела учинених пушем шшамае. (Кре 249/33 од 19. јуна 1933). Окружни суд у В. Б. пресудом својом бр. Кшт. 7/1931 од 19. јуна 1933. г. I опт. Н. С, прогласио је кривим што је као уредник и писац чланка „Неозбиљни послови представника једног озбиљног осигуравајућег друштва" који је изашао у листу „Северна Стража" бр. 139 од 7. јуна 1931. г. у В. Б. изнео за приватне тужитеље О. М. и X. Ј. између осталога: „Сада је избила у јавност још једна афера вишег стила у вези са несолидним радом претставника осигуравајућег друштва Ј." даље, „Колико су сви несолидни и бескултурни претставници једног нашег озбиљног угледног осигуравајућег друштва" даље „и да су га X. и О. једноставно обманули, да би себи приб-вили личне користи" и најзад „П. окружни судускоро ће казати своју реч по овом беспримерном случају преваре" чиме је очинио преступ увреде и клевете путем штампе из чл. 52 од. 1. и 4. зак. о шт. Па се ради истог кривичног дела на основу чл. 56 од. 2. зак, о шт. уз примену § 61 од. 1. к. з. осуђује на (10) десет дана затвора и 300 дин. новчано плативо у року од 8 дана по правомоћности. На случзј ненаплатљивости, наступају последице из чл. 40 зак. о шт. и т. д. II. опт. Н. В. ослобађа се од оптужбе приватног тужитеља на основу § 280 од. 1. ст. 2. к. п. До овакве пресуде суд је дошао на основу доказног поступка, преслушањем оптужених и приложеним бројем у коме је оштампан инкриминисани чланак, па е на основу тога нашао, да стоје дела клевете и увреде путем штампе, учињена од опт. Н. С., не уважавајући његову одбрану. Приликом одмеравања казне признао му је као олакшице добро владање и узбуђено стање, услед нетачног престављања стања ствари од Н. Ђ., па му одмерио казну као у диспозитиву. Оцењујући пак кривичну одговорност опт. Н. В. суд је поклонио вере њеној одбрани, јер она не управља редакцијом листа, већ Н. С., муж оптужене В., према томе опт. В. иако је на том броју увршћена као одговорни уредник није она, већ опт. Н. С. уредник, па ју је и ослободио од оптужбе. О евентуалној одговорности опт. В., за дело из чл. 70 тач. 2. зак. о шт., суд није могао доносити никакву оцлуку, без претходног захтева у тоие