Branič

СМРТНА КАЗНА 569

кона. Тумачење по речима треба да се слаже са основима здравога разума и природне правице (§ 8). А и једно и друго показује нам, као што смо горе изложили, да је арава воља законодавчева била да се, под условом из § 221., стиче и право залоге од несопственика.

Милорад Антоновић , адвокат — Београд. СМРТНА КАЗН.4 Када је пре неколико година поводом великих немира у Бечу, једна политичка фракција у аустријском парламенту предложила поновно увођење смртне казне, рекао је један еминентни аустријски правник, да је тим кораком земља враћена за једно столеће ближе средњем веку, у место светлијој и праведнијој будућности. И то са много разлога. И правници и лајици рекли су стоструке ствари о смртној казни. Али можда ипак не све. И можда не увек са тачним образложењем,- Зато ће бити увек потребно, докле год смртна казна постоји, да се о њој и пише. А и када једном нестане, имаће право још и на опширан некролог, јер је дуго живела и дејствовала. Иста библија, која садржи заповест: „Не уби" — која треба да важи и за државу и њене судије —■ рекла је и строгу реч: „Ко јб убио човека треба да умре". Спонтани човеков осећај правичности неће другојачије судити, ма да се у времену, у коме је важило начело „око за око, зуб за зуб" са добром живота није толико штедило као данас и када се смртна казна много брже изрицала и то не само због злочина убиства. То потврђују закони Старог завета и правосуђе следећих две хиљаде година. Ипак непристрасном правном осећају одговара, да би онога који је угасио људски живот, требала да постигне иста судбина. Међутим да не постоји ни један други разлог, до само овај, да између стотину јустифицирних може један невини бити погубљен, па је најстрашнија ствар изрицати смртну казну, једину неопозиву и непоправиму казну, која поред тога изазиаа најтамније садистичке нагоне. Ни једно убиство не може тако страшној мери угрозити осећај правне сигурности, као убиство од стране правосуђа. Али без обзира на то запитајмо се: Да ли погубљеног убицу сналази исто што и његову жртву, па чак и у наше време, када се употребљавају „хуманија" срества за погубљење него ли у крвожедном средњем веку? Не пати ли злочинац више и друкчије него ли убијени? Па чак и у најтежем случају, убиства с предомишљајем и разбојништвом, има извршилац предност страсти и порочног наслеђа пред државом, која хладнокрвно чини то исто што и он, и како то Шпехт вели, пришуњаза се жртви, надмудрује је, и напада, да је најзад после огрз ших претрпљених мука претходне истраге и судских претреса убије,