Branič

568

,Б Р А Н И Ч"

мењује само на иродају ствари. Јер, вели даље г. Ч., наш је законодавац намврно одступио од свога изворника, аустријског грађ. зак., који под условима из § 367. (наш § 221.) допушта стицање заложног права савесном прибавиоцу залоге и на туђој ствари. Не можемо се сложити са овим гледиштем. Јер не можемо дословно тумачити § 314. По § 221. савесни прибавилац права својине од несопстве ника (коме је ствар од сопственика ма под каквим видом била поверена), стиче право својине на дотичној ствари. Па кад тај повереник може да на савесног прибавиоца пренесе право својине, кад може да ствар сопственикову отуђи, онда може и једно мање право, право залоге, да конституише. Ко може више тај може и мање. Кад чувар туђе ствари може на савесног прибавиоца да пренесе својину, зашто не би могао и нешто мање — да му конституише заложно право? Кад један закупац покретне ствари може да ову ствар прода, дакле отуђи и пренесе својину савесном купцу, зашто не би могао да је заложи савесном повериоцу? Његово веће непоштење — отуђење туђе ствари — треба да вреди по § 221. а његово мање неаоштење —залагање туђе ствари треба да не вреди? Где је ту онда законодавчева логика? Такву нелогичност сигурко није хтео ни наш законодавац који се угледао на аустријског. Али је наш законодавац скраћивао аустријске прописе и кад је донесен наш § 221. онда се заборавило да се и у нашем § 314. унесе потребна измена за прибављање и заложног права од поштеног залогопримца и да се овај изједначи са поштеним прибавиоцем права својине. Да се наш § 221. не може буквално тумачити види се и из овога. Овај § говори само о поштеном куацу туђе покретне ствари. Међутим очигледно је да се овај пропис односи не само на купца него на сваког оног, који је теретним послом прибавио, као савестан, ствар од несопственика коме је она, ма под каквим видом, од сопственика била поверена. Ако је на пр. чувар Петрове ствари ову ствар дао у аромену Павлу као савесном контрахенту, онда ће се и овај моћи користити §-ом 221. По дословном тумачењу тога §-а 221. то не би могло бити, јер § 221. говори само о куицу... Међутим § 367. аустријског грађ. законика каже: „Тужби за својину нема места против поштеног држаоца какве покретне ствари ако овај докаже да је ту ствар прибавио давши за њу накнаду, од онога коме је сам тужилац дао ствар на употребу, на чување или ради ма какве друге намере"... И онда § 456. аустријског законика даје заложно право и оном залогопримцу, који је заложно право прибавио под неким условима (§ 367.) као што би прибављач права својине по том законском пропису прибавио својину. Ако треба, због околности из § 221., заштитити поштеног прибавиоца права својине од несопственика, онда треба, под истим условима, заштитити и поштеног прибавиоца права залоге од несопственика. Тачно је да судија не треба да суди противно закону, Д а треба да поштује вољу законодавчеву. Али треба прво изнаћи ираву вољу законодавчеву. Нису дакле меродавне само речи за-