Branič
34
„Б Р А Н И Ч"
Парнични суд може расарављати о прејудицијелнпм аитањима само ако је за њих сшварно надлежан. — (Закључак Касационог суда у Београду, Рек. 93 |37. од 1. марта 1937. год. Окружни суд за град Београд пресудом својом одбио је тужилачку страну од тужбеног захтева да се утврди њено право прече наплате према туженику зато што ово право тужиочево зависи од решења претходних питања, а та су питања: да ли је по уговору о ортаклуку између тужене Банке и другог ортака од кога тужилац доводи своје право, после извршених послова са општином Града Београда, а по обрачуну са туженом Банком, која је те послове финавсирала остао какав вишак у корист другог ортака, на који је вишак примања тужилац ставио и забрану. Како тужена Банка оспорава да тзј вишак постоји, то се ова питања не би могла расправити у овом спору, већ у одвојеном спору. Београдски Апелациони суд, као призивни, закључком својим укинуо је ову пресуду првога суда и вратио спорну ствар на дослеђење и одлуку, налазећи да је погрешио први суд што се није упустио у оцену тужбених навода којима је тужилац ишао на то, да докаже постојање овог вишка. Сва ова спорна питања, која проистичу из ортаклука тужене Банке са другим ортаком, од кога тужилац доводи своје право, у тесној су вези са решењем поведеног спора и не могу се расправљати у одвојеном спору. Међутим, по рекурсу туженика, Касациони суд је укинуо закључак призивног суда и вратио ствар суду на одлуку по главној ствари а са разлога: „Испитујући закључак призивног суда у смислу § 620. гр. п. п. поводом рекурса туженика Касациони суд је нашао: да је рекурс туженика основан. Наиме, погрешно и противно § 331. од. II грпп. призивни суд узима да се у овоме спору, покренутом од стране тужиоца ради утврђивања пречег права наплате може као претходно спорно питање, од кога зависи решење овог спора, извиђати и судити о ортаклуку између Акц. Друштва за трговину и индустрију и туженика Југослов. Удружене Банке А. Д. као и о праву туженика да свом ортаку рачуна и камату на уложени новац у посао и др. спорним питањима између ортака. Кад призивни суд правилео у нападнутом закључку налази да су ова питања која произилазе из ортаклука између умешача и туженика у тесној вези са решењем поведеног спора и да исход овог спора, одн. право тужиочево за наплату хонорара, зависи од решења ових претходних питања, онда о тим претходним питањима може судити исти парнични суд који има да суди о тужбеном захтеву само онда ако је он у исто време стварно надлежан и за та претходна спорна питања. Тај принцип проистиче јасно из § 331. од. II. грпп. а такође и из § 322. грпп. Међутим туженик је истакао да о свима спорним односима између ортака може да суди само избрани суд Београдске Берзе на основу уговора о финансирању (чл. 11.) од 1927. год. Како је овај навод у рекурсу основан, то је погрешно призивни суд узео да парнични суд, као стварно надлежан може судити и о овим спорним односима — § 40 грпп. Стога је Касациони суд уважио рекурс туженика, закључак призивног суда укинуо и ствар вратио призивном суду да одлучи о главоој ствари". Недолазак туженика на прво рочиште значи ирешиоставку о истинишосши чињеничке основе тужиоца, а не такву претиоставку и о иравној основи тужбе — § 492. граи. (Закључак Касационог суда у Београду Рев—311 ,|36. од 10. новембра 1936. год.). У спору Општине града Београда противу 3. Кред. Банке због пречег права наплате из депозита заједничког дужника Ђорђа, Срески суд за град Београд донео је пресуду због изостанка, и то у скраћеном облику на основу § 515. грпп. У призиву је туженик истицао да му тужба и позив за прво рочиште нису правилно предати, пошто гласе на 3. Кред. Задругу а не 3. Кред. Банку. Међутим призивни суд потврдио је ову пресуду пошто је утврдио да су тужба и позив правилно предати правом туженику иако нису тако гласили. У погледу главне ствари призивни суд није се ни упуштао у оцену, сматрајући призивне наводе новим у смислу § 576. грпп. а пресуда је донета на основу § 492. грпп. По ревизији туженика Касациони суд је закључком Рев—311.Ј36. укинуо пресуду призивног суда и ствар вратио на нову одлуку о ствари, давши за то ове разлоге: