Branič

52

„Б Р А Н И Ч

овоме дати и широки појам, кад се може више може и мање, јер се ником не признаје ни веће ни мање непоштење као извор права. Ни по нашем § 221. гр. з. купац туђе ствари не добија својину на основу неког права непоштеног преносача, већ право својине савестан купац добија самостално изузетно и то савесном куповином на јавним трговима тако, да није имао нити могао имати ни најмање разлога за сумњу у поштење продавца. Код пријема туђе ствари у залогу не може се ни код нас применити правни основ из институције о прибављању својине, јер залогопримац не стиче на залогу неко самостално право на основу свог поштења, брижљивости доброг домаћина и исплате куповне цене, већ он закључујући уговор о зајму постаје поверилац свог дужника са правом наплате од њега самог; а у погледу залоге, која се не преноси повериоцу у својину, већ накојој има само државину своје врсте, прибавилац залоге је беспрекидно везан за право тога залагача и његовог дуговања. Пред залогопримцем залагач остаје стално сопственик залоге, и право својине залагача не мења се због залагања, већ оно и даље зависи од залагачевог истинитог и савесног прибављања онако исто као и пре залагања. Ако залагач није био истинити сопственик ни савестан прибавилац пре залагања, он као залагач остаје и даље лажни сопственик заложене ствари. Залогопримац има у том случају право залоге везано за својину лажног сопственика, а не неко своје самостално, па је његово заложно право у зависности од савесности и поштеног прибављања залагача. С тога вредност залоге не може зависити од залогопримца, већ од поштења залагача. Према томе пропис § 221. гр. з. не може се аналогијом применити на залогу, и вредност залоге туђе ствари не може зависити од поштења повериоца, већ само од поштења залагача као наводног сопственика. Али што је најглавније морална страна је на страни сопственика заложене сгвари, који се не сме без његове кривице ставити ван заштите закона. С тога и без обзира на заштиту из § 314. треба ценити, да ли се здрав разум и природна правица може сложити са одредбом, да се дозволи отимање имовине правом сопственику ради заштите зајмодавца, који је свакако морао бити у могућности да брижљивошћу доброг домаћина испита и сазна истинитост својине залагача. Зар се осећај правде не мора бунити, кад један агент на преваран начин измами детенцију једне велике количине робе фабриканта ради предаје исте разним означеним купцима, па уместо предаје исту одмах заложи, дигне зајам, па буде и осуђен због ове преваре и оштећења фабриканта; а да дотични поверилац и залогопримац безбрижно прода ову туђу залогу, да продајом исте наплати своје потраживање са каматом, лежарином и провизијама, а да стварни сопственик своје без знања заложене робе изгуби своју сопствену робу и буде оштећен огромним износом. Свакако да суд на основу закона мора узети прво у заштиту сопственика, који има неоспорно право својине и који редовно не зна за залагање, но повериоца, који је у стварној могућности да