Branič

СУДСКА ПРАКСА

125

те своте није му признао ни урачунао у своту коју је имао да положи него је узео да је ту своту утајио. Међутим, он да је новац стеч. масе већ у год. 1928. уложио у разне новчане заводе — и то по упуству и одобрењу стеч. одбора,—па како новчани заводи у време када је примио решење Окр. суда као уточног суда којим је позват да новац положи у судски депозит већ нису исплаћивали улоге, то да је без своје кривице био у немогућности да цео новац у готовом положи у депозит. Па и кад би становиште Окр. суда да целу своту има да положи у готовом било и тачно тврди даље оптужени, — ни онда се не може узети да је ту своту противправно присвојио, јер да је то учинио, не би је на позив суда био могао положити ни у уложним књигама. Ревизија није основана. Према установљењу Окр. суда, наиме, од три уложне књижице које је оптужени на позив суда положио у судски депозит једна, од 27.312.99 дин. гласи на име Н. Л., а друга, од 152,459.44 дин. гласи на његово име. Према томе, не ради се овде о новцу стечајне масе који би оптужени био положио у новчани завод него се ради о новцу лица на чије име уложне књижице гласе. Не може се, дакле, оптужени правдати да је новац стеч. масе „замрзнут" у банци, нити пак може уложним књижицама своје супруге и својом, које к томе нису ни наплативе, надопунити готов новац стеч. масе. Ако је пак оптужени новац стеч. масе уложио у новчани завод на своје име и на име своје супруге, онда је већ тиме са тим новцем располагао као са својим, па за то има да одговара. Што се тиче треће уложне књижице од 85.984.62 дин. која гласи на име оптуженога као стараоца стеч. масе то се та свота има признати као правилно положена и обрачуната, па је у том погледу правно становиште Окр. суда доиста нетачно. Окр. суд је на име установио као чињеницу да је оптужени на основу дражбених ус.уова и правомоћне судске одлуке куповну цену за на дражби продате некретнине примио, па је према томе био овлашћен да је плодоносно уложи у новчани завод. Ако при томе није поступио потребном брижљивошћу има грађанско-правно да одговара за евентуалну материјалну штету, никако пак кривично за дело утаје. Међутим, за питање да ли у радњи оптуженога у опште стоји дело званичне утаје, признање поменуте своте као правилно положене и обрачунате није од одлучне важности, и то из разлога. Окружни суд установио је као чињеницу да је оптужени примио за некретнине из општине Мол 681.000 дин., за некретнине из општине Ада 192.080 дин. свега 873.880 дин., да је положио у судски депозит у готовом 156.705 дин. и у уложној књижици гласећој на име стараоца стеч. масе 85.984.62 дин., што чине заједно 242.689.62 дин. Разлика између наведене стајалиште Окр. суда да је оптужени оправдано задржао 500.000 дин. на име правомоћно установљене му награде као стараоца стеч. масе, остаје још увек разлика од 130.390.38 дин. коју оптужени није положио у судски депозит нити њено задржавање оправдао. Задржавање те своте не може се правдати као што то хоће оптужени, тиме да је решењем стеч. суда бр. 1985.-1927. од 9. јула 1928. оптуженом као старатељу стеч. масе одобрене на име готових издатака око руковања са масом 811.000 дин., па је у том погледу правно стајалиште Окр. суда правилно. Окр. суд је, на име сходно пресуди овог Касационог суда од 28. новембра 1936. год., бр. Кре. 258.-31.-1934. установио да је поменуто решење поништено да питање трошкова односно готових издатака оптуженога као стараоца стеч. масе није још у опште правомоћно решено. Оптужени се дакле у својој одбрани на то не може позивати. Оптужени, у супрот установљењу Окружног суда не признаје даје примио за продате некретнине 873.080 дин. већ само своту од 837.500 дин. и ако је у том погледу за овај Касациони суд меродавно установљење Окр. суда, јер је ревизија оптуженог изјављена због повреде формалног закона из § 336. бр. 6. с. к. п. којом је то установљење нападнуто као што је напред нападнуто — одбачена као недопуштена, — све кад би се примило за тачно оно што оптужени наводи, у сваком случају остаје неположена и неоправдана свота од 94.810.38 дин. Како је пак за установљење дела званичне утаје и за правилну примену закона битно само то да ли утајена свота прелази 1.000 дин. Касациони еуд се у даљна расматрања о висини утајене своте није упуштао. При томе Касациони суд није узео у обзир своту од 171.716 дин. наиме 4 од сто камата, коју је своту Окружни