Branič

СУДСКА ПРАКСА

127

састоји се у губитку права: 1) на државну или на ма коју другу јавну службу или на јавна звања. Одатле следи да кривични закон одређено разликује јавну службу од јавног звања. Оптуженик је по позиву адвокат. Поставља се питање: да ли се адвокатски позив има сматрати јавном службом или јавним звањем. Јавна служба појмовно претпоставља постављање у одређеној форми од надлежне јавне власти у одређену јавну функцију, уз награду или без ње. Јавно звање претставља занимање на основу нарочитог оспособљавања које с обзиром на своју важност има јавно-правни карактер. Јавна служба је служба општнскх одборника, поротника при кривичном суду, стручних судија у трговачком суду итд. Јавно звање је звање наставника приватних школа, апотекара, адвоката итд. Како се према напред реченом у смислу § 49. к. з. може изрећи само губитак државне или јавне службе (а не и јавног звања) те како адвокатура не претставља јавну службу већ јавно звање, Окр. суд је доиста на штету оптуженог прекорачио своју казнену власт и тиме починио повреду материјалног закона из § 337. бр. З.с.к.п. када је у предметном случају применио § 49. к. з. и оптуженог осудио на губитак јавне службе. Узевши у расматрање призив државног тужиоца Касациони суд је нашао: да је Окр. суд у корист оптуженога умесно установио као олакшавне околности делимично признање и породично стање; да се оптуженоме до душе не може признати за олакшицу некажњен предживот с обзиром на то да је по позиву адвокат, дакле да врши звање јавно-правног карактера које претпоставља непорочан живот, али да му се има узети за олакшицуоколност да кривични поступак у овој ствари без његове кривице Еећ дуго траје; да је с обзиром на установљене олакшице примена § 71. бр. 4. к. з. умесна и на закону основана; да је међутим изречена казна лишења слободе сувише високо одмерена, те изрекао као у диспозитиву.

Засшарелост из § 928 б) грађ. зак.) тече од дана свршавање посла, без обзира да ли адвокат има генерално пуномоћије, а не од дана отказа пуномоћија. (Закључак Касационог суда у Београду од 18 октобра 1937 год. Рек. 473) У правној ствари С. Б. противу Ј. М., због адвокатског хонорара, Окружни суд за град Београд пресудом од 13. новембра 1936. год. досудио је тужиоцу само 180.— дин. на име хонорара, са разлога. „Тужилац је у својој тужби и на расправама навео да га је туженик овластио у 1931. год. да му као адвокат посвршава извесне правне ствари. У том циљу он је добио од туженика овлашћење писмено и по том овлашћењу за туженика обавио разне правне радње. На име награде по правилнику за свршене послове тражио је да суд осуди туженика да му плати 28.580.— динара. Туженик у одговору на тужбу и на расправама навео је, да је он доиста овластио туженика да га заступа као његов адвокат по предметима наведеним у излагању тужиочевом од 1—10. Односно хонорара туженик наводи, да се са тужиоцем споразумео да му исти плаћа по предметима по којима се издејствује какво примање за туженика и то 10% од примљене суме до десет хиљада вредности а 5% од примљене суме преко десет хиљада. Примање је било по предметима хонорар признаје по проценту уговореном и то: по предмету под (1) 1, 2, 4, 5, 6, 8 и 9 и он тужиоцу под претпоставком да то није застарело, 600.— дин.; по предмету под (2) 500.— дин.; по предмету под (4) 100.дин.; по предмету под (5) 200.— дин.; по преДмету под (6) 450.— дин.; по предмету под (8) 477.— дин. дакле свега 2327. — дин. Иначе хонорар по осталим предметима он тужиоцу спори, јер није по тим предметима било никаквог примања. Спори му хонорар и по предмету под (9) и ако је било примања по том предмету, јер да је тужилац раније у хонорару измирен. Суд је ценио наводе јеДне и друге странке и по спроведенОм доказном поступку нашао је и утврдио следеће ствари: Признањем парничних странака доказано је да је тужилац у својству адвоката обавио за туженика као његов пуномоћник послове наведене од