Branič

СУДСКА ПРАКСА

131

Суд је одбио доказ увиђајем на месту судара са разлога, што се овај доказ не би могао лако извести, а ни искази сведока нису контрадикторни осим исказа шофера Н. чијом је кривицом дошло до судара. Исто тако суд "није могао усвојити становиште заст. тужене стране да наши позитивни прописи не предвиђају одговорност сопственика за учињену штету. Суд сматра да § 812. гр. з. јасно прецизира одговорност сопственика возила за штету коју би његови људи учинили, а како је у питању савремено превозно сретство, суд налази да је на основу § 8. гр. з. који допушта широку аналогију па и на основу позитивних прописа који ову одговорност нормирају за остала превозна сретства (железнице и др.) а с обзиром на јавну функцију коју аутобуска предузећа врше одржавајући саобраћајне линије, одговорност сопственика предузећа несумњива онда када је реч о штети која је путницима на тим возилима нанета. ~ По призиву туженика, Окружни суд за град Београд пресудом од 16. октобра 1936. год. Пл. 435-36. преиначио је пресуду Среског суда и тужиоца одбио од тужбеног захтева, са разлога: „По § 800. грађ. закона: ко другоме штету какву учини, било то на имању туђем или правима и личностима, онај мора ту штету и надокнадити". Из овога следује, да је наш грађански закон прихватио теорију субјективне одговорности за накнаду штете, тј. да штету има надокнадити оно лице које је штету и причинило, у колико није изрично направио изузетак лимитативно побројавајући такве случајеве. Па како је изведеним доказима пред првостепеним судом утврђено чињеничко стање како је то у побијаној пресуди изнето које није измењено ни у призивном поступку то призивни суд узимајући за основу своје одлуке резултат расправе и доказивања у првостеп. парничним списима § 592. грпп. налази да је побијаном пресудом по којој је туженик осуђен на плаћање тужбеног тражења, повређен материјално правни пропис када је за штету тужиоцу причињену од стране шофера Н. тераоца аутобуса „Ласта" непрописном вожњом, осуђен туженик за кога нити тужба наводи нити има доказа да има какве његове кривице што је у моменту причињене штете аутобус налетео на тужиочев ауто. Ово у толико пре када се види да је шофер био стручно лице и имао шоферску дозволу, па се туженику не може ставити на терет да је било каквог његовог небрежења при избору лица за шофера нити би се могло приговорити да је изабрано лице — шофер Н. —■ био неспособно лице за терање аута, да у коикретном случају није било места ни примени §§ 810. и 811. грађ. зак. Тужени не може одговарати за причињену штету на основу овакво утвђеног чињеничког стања ни на основу § 812. гр. зак. јер овде није случај да је штета причињена путницима који су се превозили на возилу туженога већ трећим лицима па у конкретном случају нема места примени овог законског прописа, нити се одговорност туженика за ову штету може аналогно извидети с обзиром на § 8. гр. зак. Призивни суд напротив налази да се по § 8. грађ. зак. не може тако широко тумачити пропис § 812. гр. зак. јер да законодавац није имао намеру да овим прописом § 812. гр. зак. нормира одговорност сопственика превозног сретства и према трећим лицима самим тим што је власник превозног срества". По ревизији тужиоца, Касациони суд у Београду прсудом од 11. марта 1937. год. потвдио је пресуду Окружног суда, са разлога: „Тужилац у својој ревизији истиче ревизијски разлог из тач. 4. § 597. гр. п. п. јер сматра да погрешно призивни суд налази да туженик као сопственик аутобуског предузећа није одговоран за штету коју је тужиоцу лричинио шофер који је у служби код туженика. Налази да је у овом случају било места примени § 812. гр. зак. који нормира одговорност возиоца за штету коју би његови људи путницима нанели, јер да је погрешно схватање призивног суда да се под изразом путник подразумева само оно лице које је у уговорном односу са возиоцем, већ се пропис § 812. грађ. зак. односи и на трећа лица која нису ни у каквом уговорном односу са предузетником-возиоцем, а којима су његови људи вршећи посао за рачун предузетника нанели штету. До овога се долази тумачењем прописа § 812. гр. зак. на начин предвиђен у § 8. грађ. зак. Ценећи изнети навод ревизије Касациони суд налази да је неоснован, јер је призивни суд дао правилну правну оцену о обавези туженика на накнаду штете која се тужбом тражи, пошто и по нахођењу Касационог суда у овом случају није било места примени § 812. грађ. зак. стога што се