Branič

КАЖЊАВАЊЕ ЗЛОСТАВЕ итд.

155

Свакако да је то мишљење неприхватљиво. Злостава коју је кажњавао још српски кривични законик од 1860. г., која претставља једно озбиљно и свуда кажњиво дело, не може се сматрати некажњивом по Југословенском кривичном законику, који кажњава и безначајна дела угрожавања сигурности (§§ 246. и 247. кз.) т.ј. даје много ширу правну заштиту од Српског крив. законика. Не може се дакле узети да злостава није никако кажњива у нашем кр. законику. Кривични законик иначе не би имао никакве логике. Озбиљно постављено питање може само да гласи не да ли ће се казнити злостава, већ како ће се казнити тј. по коме од постојећих прописа. III. На самом почетку треба истаћи да би се ипак дала замислити једна могућност да кривични законик злоставу не инкриминише и да се све опет слаже са добром логиком. То би био случај када би постојало иступно законодавство које би обухватало и кажњавало све случајеве наведене напред под I. Тада би се дало замислити потпуно брисање злостава из кривичног законика тј. из реда преступа. Не да се замислити да злостава не буде уопште кажњива, да буде кажњива само као иступ да се замислити. Због тога се пре сваког решења мора погледати наше иступно законодавство. Ако се то учини онда се види да наш пројекат закона о иступима који једино може да дође у обзир, јер је намењен да се са садашњим кривичним закоником допуњује у погледу репресије — не пружа заштиту правним добрима нападнутим кривичним делом злоставе. Пројекат предвиђа један једини и то најблажи случај злостава. Он прописује казну за онога „ко на другога насрне или га ћуши али без намере да га увреди или да га повреди' ! (гл. X раздео I § 143.) пропис који одговара §-у 357. срп. к. зак. Према томе ако се злостава не би могла да казни преступно, она би с обзиром на овакве иступне прописе по правилу остала некажњеном. Раније смо већ рекли да се то не може прихватити, а још мање би се могло схватити да законодавац кажњава иступно једну најблажу врсту злоставе, а никако све остале, далеко теже њене облике. То нас поред раније добијеног закључка да се злостава мора казнити упућује на даљи закључак да се пропис о кажњавању злоставе мора тражити међу преступним прописима кривичног законика. Као што је речено, пракса због ћутања закона одлучно заузима становиште да се злостава, за разлику од стања које је постојало за време важења српског кр. законика не може више подводити под прописе о телесној повреди. Оставља*јући због тога прописе о телесној повреди по страни, пракса је најчешће кажњавала злоставу подводећи је под прописе кр. законика о увреди (§ 297. к. з.) или под прописе о принуди (§ 242. к. з.). Расмотрићемо колико је то правИлно. IV. Кажњавање злоставе по прописнма који говоре о увреди је немогуће. Увреда делом (реална увреда) може се, природно, извршити и телесним повредама и злоставама, но свака злостава не проузрокује у исто време и увреду, а ако је проузрокује онда постоји идеални стицај између ње и увреде. 2 ) Да свака злоста-

2 ) Т. Живановић: Увреда и клевета, стр. 26, изд. 1927. г.