Branič
СУДСКА ПРАКСА
185
„Тужилачка страна је навела: Да је на основу решења Министарског Савета Г.Д.Бр, 48166. од 31. августа 1927. год., закључила уговор са Министарством саобраћаја о оправци локомотива и вагона; да су све ове оправке према уговору требале да буду извршене за 105.064 радних дана, дакле за укупно 15.803 радних дана раније но што је уговором предвиђено; да је за сваку партију оправки било уговором предвиђено за колико радних дана треба да буде извршена а да је тужилачко предузеће оправку локомотива извршило за 6.698 рад. дана а требало је исту према уговору да изврши за 6.314 радних дана, да је дакле друштво са оправком локомотива било у задоцњењу за 384 рад. дана и да је држава, правилно рачунајући по 2.— дин. од сваке хиљаде за сваки радни дан закашњења, задржала од исплата тужилечком друштву на име пенала 1.611.438,38 дин.; да приликом задржавања овога пенала тужена држава није имала у виду да је друштво посматрајући укупно све оправке извршило исте за 15.803 радних дана пре но што је то у уговору предвиђено; да је ради повраћаја овога пенала фирма повела "административни спор који је окончан решењем Министарства саобраћаја Бр. 15247.-32., које је потврђено пресудом Државног савета Бр. 31874.-32. од 25. октобра 1933. год. којим је фирма дефинитивно одбијена од тражења да јој се врати неправилно задржани пенал; да је тужена држава правилно обрачунала задржани пенал али да на њега у опште није имала права а нарочито да није могла да примени пропис § 99. а) зак. о држ. рачуноводству, пошто фирма није ни тражила ни добила продужење рока за испоруку оправки, а ово у толико пре што је у уговору са државом тачно предвиђено да се овај пропис може применити само онда ако би фирма тражила и добила продужење рока за испоруку чега у конкретном случају није било. Државни правобранилац је за тужену државу навео: Да је држава правилно поступила, да је закашњења са стране фирме заиста било и да је према томе примена прописа § 99. а) зак. о држ. рачуноводству умесна пошто је то принудни пропис, а његова примена је предвиђена и у самом уговору; да је даље за примену овога прописа једино од важности да ли је било или не закашњења а не и то да ли је предузимач тражио продужење рока за оправку или не. Међу странкама је неспорно да је сума која је задржана од стране Министарства правилно обрачуната и да је заиста за поједине партије испорука закаснила за оно време колико је од стране тужене државе задржано на име одбитака 2% у корист инвалидског фонда. Исто тако неспорно је и то да тужилачка страна није тражила продужење рока за испоруку закаснелих партија. Међу странкама је спорно од одлучујуће важности за расправу овога спора то: да ли је држава за закашњење испоруке појединих партија имала права да задржава 2% приликом исплате у корист инвалидског фонда и ако тужилачка страна није тражила продужење рока за испоруку. Упуштајући се у оцену овога спорног питања суд је у смислу § 368. грпп. нашао: По чл. 99. зак. о држ. рачуноводству ако би предузимач захтевао продужење уговореног рока за испуњење своје обавезе и ако би му се тај рок могао продужити онда ће му се приликом ликвидирања набавке у корист инвалидског фонда одбити од рачуна од сваке хиљаде динара вредности уговорене набавке по 2% динара дневно за онолико дана за колико му је испоручење обавезе продужено. А по чл. 98. зак. о држ. рачуиоводству ако предузимач не би своју обавезу у свему испунио, уступиће се на новој лицитацији или погодби другоме, или ће се извести у режији на рачун првог набављача или предузимача, који је одговоран за штету. Из чл. 11. Уговора о испоруци види се да су странке уговориле да у случају ако предузеће буде тражило продужење уговореног рока за испуњење обавеза по уговору, дужно је платити казну по чл. 99. зак. о држ. рачуноводству, која је одредба обавезна да се унесе у сваки уговор по чл. 99. зак. о држ. рачуноводству. Према овоме како је несумњиво утврђено и међу странкама неспорно, да је тужилачка странка са своје стране уговор испунила и ако не на време и како тужилачка страна није захтевала продужење рока за испоруку, што је битно за одбијање 2% у корист инвалидског фонда, нити се је тужена страна користила правом, које јој даје чл. 98. зак. о држ. рачуноводству,