Branič

282

„Б Р А Н И Ч"

аналогији, била би илузорна, јер би заштита била тотална. А кад се подела објеката не би вршила, већ се заштита за све проширила, онда би сва самоуправна тела и друге заштићене установе, на све стране тражили кредите, обављали куповине или правили дугове, без бојазни да ће их икада платити. Такав хаос или би значио крај кредита јавних тела и привилегисаних установа, или стварање неприкосновених цитадела у привредном организму, које се неправично богате, шта више живе од превара на штету солидних привредника. Закон међутим може бити лош, може бити строг, али он никада не може легализирати преваре, тим пре што се као безчастећи деликти строго инкриминишу и преваре и сва долозна богаћења ове врсте. Најзад када би слична пракса у овом питању била законита, она би претстављала негацију основних постулата из чл. 22. и 23. устава с једне, и свих законских прописа о раду судова и доношењу пресуде с друге стране. Пресуде судови доносе да се остварују, а не да се урамљују, а код овакве праксе према држави, самоуправним телима и заштићеним установама све би пресуде биле илузорне. Да је законодавац то хтео, он би сваки сутски поступак према држави, самоуправним телима и привилегисаним установама просто искључио и на тај начин привреднике заштитио од излишних парничних трошкова, и од сваке везе са неприкосновеним уговорачима. Извршни поступак за ова тела и установе, не би садржавао никакве прописе, јер као што противу њих не би било пресуде, тако не би било ни извршења. А у том случају захонодавац не би у § 20. Закона о извршењу и обезбеђењу заштиту причнавао као изузетак, већ као правило, које би важило не само за изузетне објекте, већ за целокупну имовину заштићених тела и установа. Са изнетих разлога изложени проблем намеће следеће решење: I. Заштита привилегисаних тела и установа претставља изузетну привилегију у приватно-правним односима. Кад су и по уставу и по законима права свих уговорача у приватно-правним Јдносима једнака, онда сличне заштите и привилегије изражене у § 20« Закона о извршењу и обезбеђењу у вези уредбе Министарства правде бр. 114320/37. нису оправдане, јер се њима угроАавају имовинска права равноправних уговорача и кредит самих чаштићених тела. II. Ако та неоправдана заштита мора постојати, да би јединствени закон који једнако важи за целу државу, на свим подручјима државе био једнако примењен и правилно тумачен, потребно је: § 20. Закона о извршењу и обезбеђењу допунити и заштићене имовинске објекте тачно определити, као што је то урађено у § 29. Закона о државном правобраниоштву.