Branič

ПОТРЕБА РЕФОРМЕ ИНСТИТУТА итд.

305

ступак, па према томе ваља и подесити дужности и права браниоца у претходном поступку. Ово питање не задаје толико тешкоћа као што је случај са увођењем адвоката у војне судове. Овакав предлог наилази и наилазио је увек на известан отпор војничких кругова па и судских официра. Наводи се да ће адвокат као грађанско лице, вршећи улогу браниоца у поступку војних судова доћи овим путем у блиски додир са војничким животом па се упознати са војничким тајнама, које се често пред војним судовима расправљају, при чему се не искључује ни могућност да ће он саопштавати ове ствари и непозваним лицима. Тврди се даље, да ће у седници суда, адвокат као слободоуман грађанин, заштићен бранилачким имунитетом и ослобођен обзира војне дисциплине, износити чињенице које немају везе са одбраном као и критиковати рад старешина и начин рада у војној администрацији што се не може допустити у интересу војне службе. Најзад оваквим својим радом могу изазивати нерасположење код присутних војних лица према војном правном поретку. Већ на први поглед из изложеног произилази да противници адвоката као браииоца пред војним судовима полазе од две погрешне претпоставке: прво, као да су адвокати непоуздан елеменат у односу на војничке тајне и уопште на војнички живот и друго, као да се пред војним судовима расправљају само војне тајне, Разуме се, ако се ове претпоставке узму као тачне и закључак је неповољан за адвокате. Међутим тако ствар не стоји, јер не само да је изложено мишљење нетачно, већ и једнострано, ношто не води рачуна ни о интересима кривичног поступка нити о циљу одбране. Заборавља се притом да су адвокати као професионални браниоци баш делотворан елеменат у функционисању кривичног правосуђа, па и војног, и да интерес војног кривичног поступка, дакле јавни интерес захтева њихово присуство у војним судовима. Исто тако прећутало се да су адвокати као лица јавног поверења више него остали грађани дужни да се у својим стручним пословима и иначе придржавају закона и моралних обзира. Не припада ли највећи број адвоката реду резервних официра и војних чиновника и нису ли они као такви још једна гарантија више за успешно функционисање војног кривичног правосуђа баш са гледишта чисто војничких интереса?! Закон је у § 192. ВКП. дао грађанима право да присуствују претресу пред војним судовима, дакле прогласио принцип јавности суђења па је у толико нелогичније да је адвокатима као вршиоцима једног занимања јавног поретка забранио приступ као браниоцима пред војним судовима? Зашто се бојати адвокатовог говора на претресу када се добро зна шта је његова дужност као браниоца и чему он као такав по правилу тежи? Није ли довољно ефикасна, да спречи сваку злоупотребу вршења бранилачке функције претседникова власт на претресу? Једном браниоцу који би непристојним понашањем кварио ред претреса или износио ствари које немају никакве везе са одбраном може претседник одузети реч, па се може применити и уклањање са претреса као и друге сходне мере, (напр.: новчана