Branič

306

„Б Р А Н И Ч*

казна). Уосталом увођењем адвоката као браниоца у кривичним стварима пред војним судовима донели би се и сходни прописи о одржавању реда и чувању достојанства суда па би се при отежавајућим околностима могло адвокату као браниоцу одузети право да за извесно време долази пред војне судове као заступник у кривичним стварима (аналогно § 231. КП.). Бранилачки имунитет не даје ипак браниоцу право, па био то и адвокат, да вређа поједина лица или да врши друга кривична дела или да омета рад суда у проналажењу материјалне истине. Суд има дакле могућност да увек спречи браниоца уколико би он изишао из допуштеног круга одбране, па је стога без разлога страховати од каквих злоупотреба с њихове стране. Интерес војног кривичног правосуђа захтева њихово присуство и нема никаквих разлога показивати неповерење према адвокатима као браниоцима пред војним судовима, тим пре што су друге велике државе још и пре Светског рата допуштале адвокатима приступ у војне судове па и ми свакако не би погрешили ако пођемо овим путем. Што се тиче војних тајни, оне ретко долазе у обзир пред војним судовима. Да је то тако види се из тога што је закон дозволио јавност претреса (§ 192.), јер свакако ако би пред војним судовима долазили у обзир на суђењу важни војнички интереси и законодавац би прогласио тајност суђења. Дозволити не само војним лицима него и грађанима да присуствују претресу, готово без икаквих ограничења (2. од. § 192. ВКП.) а забранити адвокатима као лицима јавног поверења приступ у војне судове у улози браниоца доиста изгледа нелогично. Војни судови расправљају кривична дела, како војничка тако и општа, која немају по правилу никакве везе са војним тајнама, па и да каткад имају зар је оправдано само због тога искључити адвокате из војних судова. Зар грађански судови не суде учиниоцима кривичних дела против војске где најпре могу доћи у обзир војничке тајне (види § 7. Војног кривичног законика) или дела против опстанка државе или њеног уставног уређења, а специјлно државни суд за заштиту државе, па ипак нико се не нађе да у овим случајевима искључи адвокате као браниоце. Напротив они су баш гарантија да неће бити вређан закон на штету оптуженикову! 8 )

8 ) Већ не би заузели исто гледиште односно адвоката као браниоца пред војним дисциплинским судом. По закону о војном дисциплинском суду од 12. јануара 1899. год. овај је суд надлежан углавном за дисциплинске иступе тежег значаја и за преступна кривична дела чисто војне природе а нарочито она која шкоде угледу војске или вређају интересе службе као и да ли треба задржати у војсци лица која су пресудом ослобођена из недостатка доказа за дела безчастеће природе (§ 2.) а суди официрима, војним чиновницима и чиновницима грађанског реда на служби у војсци и морнарици (§ 3.). Браниоца нема (§ 11.), а казне су: удаљење од службе од месец дана до једне године и губитак чина или службе (§ 15.). Суђење је по слободном уверењу (§ 25.), а противу пресуде није допуштен правни лек (§ 29.). С обзиром на врло строге казне које изриче војни дисциплински суд мислимо да би овде требало допустити оптуженику да има браниоца, али само судског официра или којег другог са правном спремом, дакле не и адвоката, јер се пред овим судом не расправљају по правилу кривична дела већ дисциплински иступи тежег значаја, који у првом реду тангирају интересе војничке службе и углед официрског и опште војничког реда због чега и претрес није јаван