Branič

ПОТРЕБА РЕФОРМЕ ИНСТИТУТА итд.

307

Уосталом питање увођења адвоката у војне судове не би се ни постављало да су судски официри и уопште официри кадри да поред своје редовне службе врше како треба и бранилачке дужности. Свакако да је интерес службе у овим случајевима пречи и да зато има интерес одбране да трпи па према томе и само војно кривично правосуђе. Формално број бранилаца је велики тако да на први поглед нема потребе звати у помоћ и адвокате, али стварно постоји велика оскудица у лицима са свршеним правним факултетом, па и да то није случај ипак ова лица иако правно образована, поред својих редовних дужности нису у стању да обављају са великим успехом бранилачку функцију. Оптуженику је по 3. од. § 174. ВКП. у сваком случају загарантовано да ће, ако се оптужује за злочинство имати браниоца, ако не у првом реду судског официра оно бар уопште официра и без правне спреме, али не може се тврдити да ће оптуженик бити у могућности да се послужи браниоцем и у случају факултативне одбране. Главни су разлози овом стању: забрана претпостављеног старешине и бесплатност одбране. Ми сматрамо да су старешине дужне да ослободе браниоце за нужно време па било да се ради о обавезној или добровољној одбрани, али у пракси то неће бити тако нити ће пак браниоци у сваком случају и када се приме одбране са дозволом своје претпостављене власти имати ипак довољно времена да се како треба припреме за одбрану. Често ће се оптуженик наћи у беспомоћном положају и оправдано је запитати се да ли ће он имати у једном оваквом случају, када и поред своје најбоље воље не нађе браниоца, поверења у војно правосуђе. Према војном државном тужиоцу са правном спремом јавља се оптуженик без правног образовања и што је најгоре без помоћника и саветодавца. Суд је у овом случаЈу мање више под утиском тужбе, јер говора одбране нема па из ове неравноправности странака логично је да се не може увек очекивати ни правична пресуда. Војно кривично правосуђе дакле страда од несташице бранилаца, бар тако је у пракси, па када ову улогу не могу да испуњавају сами официри неопходно је потребно дати право приступа у војне судове и адвокатима којима је најпре ту и место као браниоцима. Не само интерси одбране већ и интереси поступка нужно траже да се формална одбрана у војном кривичном поступку повери адвокатима који су по правилу и најстручнији и најспособнији за ове послове. Треба свакоме оптуженику дати стварно могућности да узме себи браниоца ако то жели а то ће се једино моћи постићи ако се круг бранилаца пред војним судовима прошири и на јавне правозаступнике. Ако је ово гледиште тачно, могу ли се потреби за увођењем адвоката као бранилаца пред војним судовима супроставити интереси војничке службе и обзири дисциплине односно није ли баш у интересу војничке службе да војска и морнарица имају добро правосуђе где ће на равној нози по правилу бити и оптужба и одбрана, тј. где ће постојати равноправност странака. „Правда држи земљу и градове", а то у првом реду има да важи за нашу војску, јер војници од редова до генерала тек у добро организованом војном кри-