Branič

272

„Б Р А Н И Ч"

ности, које нам се такођер на папиру пружају, били у пракси и остварени, тешко да би као сталеж имали разлога много се тужити. Али ми имамо врло много разлога да се тужимо на наше садашње стварно стање и да будемо најзлогукији пророци обзиром на своју будућност за случај, ако не учинимо бар оно штоједонасдасето стање промијени. Рекох „бар оно што је до нас", јер сматрам да је тражење номоћи од других дијелом прерано а дијелом неумјесно све дотле, док си сами не помогнемо бар у ономе што овиси једино о нама. Што се нпр. тиче материјалне стране, ми се тужимо да слабо зарађујемо будући да имамо премало посла, а то зато, јер нас има превише. Стога многи траже ограничење нашега броја предлажући при томе разна средства, као продуљење адв. приправничке вјежбе, пооштрење практичног испита, забрану бившим суцима или бар умировљеницима да постану одвјетници, питегиз с1аи8из па чак и систем концесије. Не улазећи у оцењивање оправданости било којег од споменутих средстава мислим да их морамо одбацити све дотле, док нам она средства с којима већ сада располажемо, пружају могућност да спријечавамо прејаки прилив и хиперпродукцију у сталежу. Ми често заборављамо да је кључ вратију нашаге сталежа у нашим рукама па се с њиме више пута не служимо како нам закон то дозвољава, а како би не само наши него и опћи интереси захтијевали да се служимо. Код уписивања у именик адвоката не пази се увијек точно на све законске увјете за упис; не пази се напосе на увјете о вјежби и о достојности повјерења. Мислим да се нећу преварити у апроксимативном рачуну ако устврдим да је од оних, које су наше Коморе уписале почевши од године 1929., једва три четвртине њих удовољило точно свим увјетима уписа. Уписујући и ону осталу четвртину нисмо, додуше, кршили закон, бар не намјерно, али смо у ономе, што нам је закон препустио као предмет слободне оцјене, били превише попустљиви и либералии. .Не само на нашу штету, него и на ону правосуђа и опћенитости, па чак и оних самих, који су тиме били т сопсге1о погодовани. Што смо рекли о отварању вратију за улаз у сталеж, вриједи углавноме и о отварању за излаз из њега. Није баш сасвим незнатан број оних, којих тзв. стечена права и с одвише обзира чувамо мјесто да им забранимо да се с тим правима служе на штету странака и сталежа. Ја лично нијесам у правилу за превелику строгост. Она је већином својство тирана, бездушника, тјесногрудних или кратковидних. Залажем се напротив за уважавање данашњих тешких прилика, за омогућавање поправка и за најсавјесније испитивање напосе у оним случајевима, кад би строгост имала као посљедицу уништење егзистенције. Али све има своје границе, па тако и обзири и потребна благост. Ако појединци својим дјеловањем уништују егзистенције појединих странака не показујући никаквог обзира према другима па тиме минирају и темеље нашег сталежа, зашто да се има обзира према њима? Благост би у таквом случају значила самоубојство сталежа. А наша су дисциплинска вијећа често преблага. Мјесто да елиминирају из сталежа одвише штетне и сувишне појединце или