Branič

РЕФЕРАТ

273

их бар примјереним дисц. казнама одвраћају од даљњег штетног дјеловања, она неумјесном благошћу подржавају сталешку хипертрофију и тиме — што је још фаталније — нехотице поткопавају пов јерење јавности у сталеж, повјерење које је соп(Жш зјпе ^иа поп нашега запослења, а тиме и просперитета. Уколико су пак првостепна дисциплинска вијећа умјесно и праведно строга, њихове пресуде бивају више пута неразумљиво ублажаване по другостепеним инстанцијама. Надзор над сталежем и чишћење у њему потребни су не само са становишта његова квантитета и квалитета, него и са становишта нашега утицаја, наше моралне снаге. Захтијевајући, наиме, од других — владе, судова итд. — да учине нешто што је у нашем оправданом интересу ми можемо разумно очекивати испуњење својих захтјева само ондаако нашутицај на те друге буде јак. Данас је, нажалост, б р о ј онај који у првоме реду даје утицају потребну снагу. Начелно у томе нема никакве разлике између демократских и недемократских држава. Владе једних и других настоје задобити склоност м а с а и зато погодују најприје њ и м а. Разлика је тек у начину: демократске владе придобивају дјелима и слободним освједочавањем, док недемократске дјелима али уз то и угушивањем слободе мишљења и грубом силом. Ми, дакле, на свој број не можемо рачунати; по њему нијесмо маса. 3.000 одвјетника бројчано потпуно ишчезава у маси од 15 милијона грађана наше државе. Крај овог незнатног броја ми смо прије нишан демагога, него ли објект њихове склоности, прије жртва силника, него ли њихови љубимци. Овај броЈчани недостатак морамо зато накнадити савезништвом маса, нашим утицајем на њих а преко њих и на власт. Овако како неки одвјетници врше одвјетнички позив, не само да нијесмо кадри задобити симпатије и савезништво маса, него напротиз изазивамо код њих скрајњу несклоност и оне нам постају непријатељима. Раду појединаца нијесу криви сви одвјетници, али ипак тај рад баца сјену на читав сталеж, који онда суде по тим појединцима. Ми се данас не можемо позивати на своје заслуге и улогу у прошлости, јер су се прилике знатно промјениле и јер ми данас ту улогу све слабије вршимо. Зато морамо настојати да рад сваког појединца у сталежу буде такав, те ће масе спознати потребу нашега дјеловања, у нама видјети корисне факторе људског друштва и тако постати наш савезник и помагач у провађању наших захтјева. Излаз, дакле, из данашњег тешког стања наћи ћемо у првоме реду у с е л е к ц и ј и, и то не у оној, која би се вршила на темељу исхитрених и неправедних критерија путем фактора изван нас, него у селекцији, коју ћемо вршити м и сами на темељу праведних и опће корисних критерија. Нијесу свему криви само одбори и дисциплинска вијећа, него још више чланови Комора. Одбори и дисциплинска Вијећа бар р а д е, али велик дио чланова не ради и уз то отешчава рад својих функционара. Кад си само замислимо немар у плаћању чланских улога и тешкоће, које чланови с тиме задавају својим управама, које се због тога не доспијевају бавити важнијим стварима!