Branič

КОНВЕНЦИОНАЛНА КАЗНА

337

љено да саме странке своје приватно правне односе регулишу по својој вољи, ипак та њихова воља је у неколико ограничена. То ограничење регулисања приватно правних односа по слободној вољи странака, учињено је у интересу целине и с обзирои на општи друштвени интерес, ради заштите морала, религије и индивидуалне слободе. Ово ограничење, код слободног уговора појединаца, спроведено је, готово, кроз сва законодавства позитивног права. Наш законодавац је то ограничење учинио прописом § 13 Грађанског законика, који гласи: „Воља и наредба човечија заступа закон а закон накнађује вољу и наредбу човечију. Но у ономе, што се тиче јавног поретка и благонаравија, не може се ништа изменити вољом или уговором." Исто начело ограничења слободе уговарања спровео је и француски законодавац у Франц. Грађ. законику чл. 6, који гласи: „Приватним погодбама не могу се вређати закони, који се тичу јавнога поретка и јавнога морала." (превод Др. Чеде Марковића). Овај општи пропис у појединим законодавствима ограничен је специјалним прописима, тј. сам је законодавац одредио у појединим случајевима шта је морално а шта не и шта је противно закону а шта не. Наш законодавац својим општим прописом у § 13 грађ. зак. странкама је дао могућност слободног уговарања ограничавајући их истим прописом: да њихово уговарање не сме бити у сукобу са јавним поретком и благонаравијем. Ово опште правило законодавац је ограничио у појединим случајевима специјалним прописима, као што је случај са прописом § 601 грађ. зак. где је хтео да и код слободног уговарања, заштити слабију страну од евентуалне злоупотребе једне од странака тешког материјалног стања друге странке. Ово је случај код зајма, а у готово свима другим случајевима остављено је суду да одлучује, да ли су уговори странака противу закона или јавног морала. (По овом питању биће речи опширније у одељку о тумачењу и попуњавању празнина у позитивном праву). Као и при свима уговорима, странке ради сигурности у уговор уносе поједине клаузуле ради обезбеђења, било од евентуално наступеле штете, било ради сигурности самог извршења уговора. Један од таквих уговора јесте и конвенционална казна или уговорна накнада штете. Уговорна накнада штете-конвеционална кавна у опште При регулисању приватно-правних односа странке се обично саме споразумевају закључујући уговоре с обзиром на природу самих односа. Закључивањем уговора о накнади штете у случају неизвршења уговора, странке хоће да се обезбеде од евентуалне штете, која би настала услед неизвршења уговора било у потпуности, било делимично. Ту штету унапред одређује закон у случају § 602 грађ. зак., који гласи: „Где нема лихве уговореие, али је време враћања опредељено, па се на време зајам не врати, онда зајмодавац има право лихву закону са 6 на сто искати." Дакле законодавац је специјално код зајма, где странке, интересштету нису уговориле, сам одредио. У овом случају зајмопримац накнађује штету зајмодавцу за време за које новац није могао да