Branič

ПРИКАЗИ

389

живота, и створило једну ширу и вишу свест код народнкх маса, са којима је данас све теже управљати него раније, када друштвени односи нису били тако сложени. У другом делу ове свОје интересантие расправе, према свему што је напред изнео, писац расправља о односу између законодавне и извршне власти. Он ту долази до закључка, да би демократија, да би се одржала, морала имати јаку извршну власт, много јачу но шго је то до сада редовно био случај. У савременој држави, чије су функдије и задаци из горе речених разлога на1 ло нарасли и тако компликовале сложеност државног апарата, није више могуће остати при старој техници доношења закона. Законодавно тело као гломазно и са спорим поступком, није више у стању да нормално одговори хитним и брзим државним потребама. Зато га треба растеретити, и опуномоћити извршну власт да ефикасније учествује у законодавним пословима. Сем овог чисто техннчког момента, има један још важнији, а то је политички моменат т. ј. однос између законодавне и извршне власти. Писац нарочито има на уму и критикује традиционално француско схватање, у коме је извршна власт у апсолутној завнсиости од законодавне. То међутим чини, да су владе слабе, без веће иницијативе и нестабилне, краткога века. У неким државама ово се осетило на време, те је у пракси све чешћи случај преношења једног дела заководавних функција са парламента на владу, на извршну власт. Све је већи пораст т. зв. управног уредбеног законодавства: уредбе са законском снагом, уредбе по нужди и привремева закони постају готово вормалан случај. Међутим, овакав начие рада донекле користан и потребан, демантује демократско начело сувереност законодавног органа. У демократијама овако како су оие спроведене у пракси на континенту (Енглеска се ост 1вља на страну, пошто је она успела да измири парламентарни режим и јаку ауторитативну владу), законодавни орган је преоптерећен, јер су њему остављени не само сви законодавни послови, па и они вајмање важни по материји, већ и мешање у ствари извршних органа са добрим делом инициативе и у томе правцу. Отуда слабост и неодлучност извршне власти и тромост и застој у пословима, како у онима из ресора законодавства тако и онима из ресора извршног и административног. На крају своје расправе писац предлаже извесне мере за поправку оваквог једног стања, а то је учвршћење и ојачање извршне власти. Оно би се имало састојати у томе, што би се владе учиниле сталнијим и дуготрајнијим, те према томе и способнијим за вођење државних послова и извођење програма државне политике. То би учинило да се унесе више плана и система као и континуитета, у спровођењу и извршењу државиих послова. Са тим у вези, писац предлаже уздизање ауторитета парламента, који данас није на високом ниво-у. Парламенат истина данас има и сувише власти према влади, нарочито у француској, али иу недостаје потребан ауторитет ни према земљи ни према влади. Интерееантно је, на који начин мисли писац да се ово постигне. Пре свега, да би се могла одржати демократска форма владавине, која је претежно изражена у парламентарном режиму, треба разбити заблуду да парламентаризам изискује слабе владе. Напротив цео проблем и лежи у томе, јер правп парламентаризам као онаЈ у Еиглеској, захтева јаке и ауторитативне владе. Зашто то не би био случај и у другим државама, које би на тај начин уздигле свој демократски поредак? Неке демократије као ПЈвајцарска и Америка имају јаку и солидну извршну власт, и то је по мишљењу писца баш и учинило да се тамо демократија устали и одржи. Да би се ово постигло писац предлаже: а) с погледом на извршну власт, да би јој требало осигурати већу слободу акције, ширу дискрециону власт и већу независност према парламенту, ширу и ефикаснију законодавку инициативу; ћ) с погледом на парламенат, сузити праксу посланика да се мешају у административне и извршне послове владе; умањити лични политички утицај посланика на министре; уздићи персоиални ниво парламента. У овоме погледу нарочито, дати широко право шефу државе распуштање парламента а не држати га зависним од Сената као што је данас случај у француској. Француски парламентарни режим и пати од тога, што се он у току свога постојања постепено претварао у паоламентарну диктатуру, те поред осталих незгодних страва има и ту, што стално обара владе и кочи њихов рад на штету правилког спровођења опште државне политике; с) Најзад и личност првога министра, треба да буде са више угледа и ауторитета, који би требао дз буде вођ владе, прави шеф министарства, који ће одржавати јединство погледа у спровођењу државне политике и одржазати ону потребну везу између шефова ресора која данас недостаје кабинетима.